Политичке идеје Лава Тихомирова

Политичке идеје Лава Тихомирова



Пише Владимир Димитријевић

Сама биографија овог политичког писца карактеристична је за колебања, падове и устајања руских интелектуалаца седамдесетих и осамдесетих година XIX столећа. Пре но што је доживео духовну кризу, Тихомиров је био један од најистакнутијих оснивача и чланова извршног комитета револуционарно - терористичке организације „Народна воља"; био је главни теоретичар покрета. Годину дана након насилне смрти цара Александра III, побегао је у иностранство. На Западу се разочарао у утопију социјалних слобода и народне власти; увидео је да иза ње стоји духовно - морална пустош индустријског света. Демократија му се учинила као деструктиван друштвени поредак, огрезао у материјалистички хедонизам, а царска власт као једино спасавајућа по Русију. Након боравка у Француској и Швајцарској, зажелео је да се врати у домовину. 1884. напустио је „Народну вољу", а затим се обратио цару Александру III с молбом за помиловање.

Тихомиров је искрено веровао у традиционални државни строј; револуционарни покрети изгледали су му као адске сабласти које насрћу на здраву народну душу. Па ипак, пратећи развој друштвених процеса у Русији, он је слутио да се припрема пропаст империје; као и Леонтјев, био је „активни песимиста". Ево неколико карактеристичних црта Тихомировљеве политичке мисли.

У писму с молбом за помиловање упућеном цару Александру III, он је дао и неколике разлоге због којих је напустио наде револуционарне младости: „Народна самоуправа о којој сам маштао у ствари је савршена лаж и може да служи као средство господарења ономе који је искуснији у намагарчивању маса. Увидео сам како је невероватно тешко установити и поново изградити државну власт која се једном потресе и падне у руке частољубивих... То ми је осветлило прошлост и дало ми храбрости да поново размотрим идеје Француске зеволуције."

Тада је појмио да развитак народа може бити само миран и националан. Што се тиче слободе, једнакости и братства, „схватио сам лажност тих идеја које растачу друштво, развијајући неправилно поимање о слободи и правима личности, јер је у суштини чак и сама слобода личности могућа само онде где постоје морални ауторитети, који је бране од погрешних поступака". Најбоља заштита друштва је врховна власт с вековним ауторитетом, управо онаква каква је оличена у династији Романова. Таква власт обезбеђује постојаност и непоколебљивост духовно - моралних начела која су источник свеколике снаге заједнице.

Револуционарна нада по којој ће се, након преврата, завршног ударца држави у распадању, наступити период изградње, за њега је била потпуно узалудна. Рушење старог, онога што лоше утиче на савремени живот због своје окошталости, и изградња новог, примереног добу, не иду једно за другим, већ руку под руку. Онај који руши а не зида усмрћује народно тело: утопистички дух је дух ђаволске обмане која се нуди уместо стварности, и он се на крају показује у свој наказности свог нихилизма.

Тихомиров је био уверен да се није одрекао своје чежње за друштвеном правдом - али је она постала јаснија, ослободивши се револуционарног задатка. Промене у једној држави се морају изводити пажљиво, да се не би срушла зграда народне целовитости. Сваком народу потребна је снажна држава; руски народ поготову потребује такву државу с обзиром на нерешена национална и друга унутрашња питања у империји. У свом кључном делу „Монархијска држава” Тихомиров одлучно тврди: Руси су или монархисти или анархисти. За њих средњих решења нема. По њему, монархија има три врсте:

1. Истинска, она која узвишеност вере и духа једног народа ваплоти у лику монарха. То је самодржавна монархија.

2. Деспотска, у којој се јавља самовлашће.

3. Апсолутна, у којој монарх има сву управљачку али не и ВРХОВНУ власт. Та власт остаје у народу; мада се не употребљава, она је потенцијално присутна. (Таква је, рецимо, била Француска у доба краљевања Луја XIV).

Према овом тумачењу самодржавља, „свака врховна власт је идеократична, тј. налази се под влашћу свог идеала... Цар је ограничен идеалом чије остварење представља његову дужност". Ни у ком случају, ни при каквим опасностима и саблазнима он се не сме одрећи престола. „Ограничити самодржавље значи укинути врховну власт морално-религиозног идеала, или, језиком вере говорећи, укинути врховну власт Божију у устројству друштва". Монархија није обична друштвено-државна форма; она „пред собом нема задатак да обликује народну вољу, то јест она сама представља орган народне воље. Монарх никако није „први међу бирократама", него власт највиша, јединствени представник нације. Његова врховна власт обухвата све силе и све власти рођене из друштвеног живота те нације".

Ако се народ васпитава у духу демократског индиферентизма, он се претвара у гомилу. Постоје ли проблеми у односу народа и државе, они се морају решавати врлинама руског самодржавља.

Демократски избори су израз декаденције: „Аритметичко пребројавање гласова не само да није нужно, већ је и увредљиво... Оно уопште не говори о висини нације, већ о њеном ниском стању. Систем народног представништва који је монархији нужан захтева да се нација организује на основу класа, сталежа, реалних колектива уопште".

Тихомиров је појам људских права схватао хришћански: право личности постоји само „уколико човек испуњава обавезе своје мисије као морално - разумног бића". ако неко живи насупрот томе, његова права нестају. Човеку су права и слободе потребни да би испуњавао своје дужности према Богу и ближњима.

Монархија самодржавног типа настоји да хришћанске идеале унесе у живот народа - зато је она незаменљива и као мистичка и као политичка стварност Русије.