Политичке идеје Николаја ДанилевскогПише Владимир Димитријевић
Творац идеје културних типова, човек који је имао утицаја на Освалда Шпенглера, Данилевски је био природњак и одлучан критичар дарвинизма. У области политике, он није имао илузија: „Око за око, зуб за зуб, строго право, бентамовски принцип утилитаризма, то јест здраво поимање користи, то су закони спољне политике, закони односа државе према држави. Ту нема места законима љубави и самопожртвовања", говорио је.
Данилевски је порицао јединство светско - историјског процеса: сваки историјски тип народа или групе сродних народа рађа своју непоновљиву културу, која пролази све фазе биолошког развоја, од рођења до смрти. Општечовечанска историја и прогрес не постоје.
Руски мислилац је веровао да се европски културни тип приближава свом крају, и да наступа час да Словенство свету понуди своју културу. Словенство је искључивао из Европе и историјски дуг Русије и Словенства видео је у борби против европског духа, а зарад стварања Свесловенског савеза који ће очувати народну, аутохтону културу. Није веровао у идеје Француске револуције, и сматрао је да Русија треба да се удружи с Пруском ради борбе против егалитаристичког духа „демократске Европе".
У свом главно делу „Русија и Европа", Данилевски вели да Европљани не сматрају Русе својима зато што се ови не уклапају у њихову идеологију. Они руско - словенско начело доживљавају као непријатељско. У дубинама инстинкта Западњака лежи та мржња и неповерење, јер европска цивилизација није свељудска, него германско - романска. Због тога Русија не подлеже критеријумима ни германског добра, ни германског зла.
По Дајтилевском народ може имати разне улоге од афирмативне делатности самобитног културно-историјског типа до рушитељске делатности тзв. „бичева Божјих" који усмрћују труле цивилизације.
Данилевски је назирао тоталитарно доба западног „новог светског поретка", говорећи да је опасност од победе једног културно - историјског типа толика да ће значити ПРЕКИД ИСТОРИЈЕ. (Сетимо се Фукујаминог програмског текста о „крају историје", у коме он проглашава трајни тријумф либерално - капиталистичког Запада. Било је потребно само сто година да се пророчанство Данилевског испуни.) Рус је говорио: „Не би било већег проклетства за човечанство од остварења једне општечовечанске цивилизације".
Што се монархије тиче, Данилевски вели да је руски народ ЦЕЛОСНИ ОРГАНИЗАМ. По дубоком националном уверењу, руски Господар је живо ваплоћење народне политичке самосвести и народне воље... Царева воља привешће Русе у стање напрегнутости свих моралних и материјалних снага („дисциплиновани ентузијазам"). Осамдесет милиона Руса у стању је да чини чуда.
По Данилевском, два су главна потока светске историје: „Један, небески, божаствени, кроз Јерусалим и Цариград, у непомућеној чистоти долази до Кијева и Москве; други, земаљски, људски, са своје стране дели се у два корита, културе и политике, - протиче кроз Атину, Александрију, Рим, - у земље Европе, повремено усахњујући, а затим се опет богатећи све обилнијим водама."
Борећи се за божаствени ток светске историје, и његову победу у Русији и међу Словенима, Данилевски је предвидео „сукоб цивилизација" (Хантигтон), који се одвија на наше очи.
Народ може да служи туђим циљевима у својству етничког материјала. То ће му се десити ако се одрекне себе и крене путем пуког подражавања другима.
Народи од других народа не могу да преузимају ништа осим онога што се тиче егзактних наука и технологије; оно што се тиче народности не сме се копирати ако се хоће самобитност. Цивилизација која тврди да зна шта је интерес целог човечанства није у праву, јер, како вели Данилевски: „Ко зна шта је интерес човечанства? Ко зна, осим Јединога Бога, Коме, самим тим, и припада да води дела његова?"
Ако Словенство не буде развило свој културни тип (слично Латинству, Јелинству, Европејству), то јест ако не буде пронашло свој виши смисао - неће имати смисла уопште. Западна Римска Империја германске народности коју је саздао Карло Велики извор је савремених држава Запада. Источна империја, коју су обновили Јован, Петар и Катарина је империја словенског племена. Почиње велика борба Словена и романо - германског света, и тој борби припада наредни историјски период. Циљ руске политике, мистичко - символички, али и најреалнији, мора бити ослобођење Цариграда: „Константинопољ мора припадати ономе ко наставља да у себи ваплоти ону идеју којој је негда служило Источно Римско Царство. Као противтежа Западу, као клица и средиште особене културно -историјске сфере, Константинопољ мора припадати онима који су призвани да наставе дело цара Константина... Ослобођени Константинопољ, преображен у садашњи Цариград, мора бити нешто више од престонице руског Царства... Једном речју, Цар град мора бити не руска престоница, него престоница Свесловенског савеза".
Русија има срећну судбину - ширећи своју моћ, она не покорава и не угњетава, већ ослобађа и васпоставља. То је „диван спој моралних побуда и обавеза са политичком ситуацијом и неопходношћу".
Европа ће, кад - тад, напасти Русију. Са уједињеном Европом може се борити само уједињено Словенство - једино тако биће очувана светска равнотежа.