Политичке идеје Константина Леонтјева
Пише Владимир Димитријевић
За њега је либерална егалитаризација друштва процес који води ка распадању. У њему је буржуј - малограђанин изазивао органско гнушање. Зато је патио видећи Словене како постају буржуји. Русија их мора потчинити себи, да би спречила њихов расап. Такође, Руско царство мора се градити на неједнакости.
Организам се упропашћава приближавајући се смрти - зато треба чувати сложеност друштва, његову сталешку подељеност. Земаљски прогрес није могућ: „Божанска истина Еванђеља није обећала земаљску правду, није проповедала јуридичку слободу, већ само моралну, духовну слободу, доступну и у оковима. Мученика за веру било је и у турско доба; при власти белгијског устава једва да ће бити и преподобних" („Писма отшелника").
Његове реченице, намерно ратоборне, намерно пуне мржње према „просечном Европљанину", и данас су изазовне: „Заиста, ја презирем такво бледо и недостојно човечанство, без порока, тачно, али и без врлине - и не желим ни корака да учиним у име таквог прогреса!"; „Страсно ћу маштати о томе како ће идеал свеопште једнакости и свеопштег безумног покрета бити извргнут руглу; ако будем имао власти, рушићу такав поредак, јер ја превише волим човечанство да бих му желео такву, можда спокојну, али простачку и понижавајућу будућност. Рекох „можда". Не, не! Погрешио сам! Не може бити да ће човечанство постати тако одвратно срећно!"
„Има заиста хуманих људи, али хуманих држава нема... Заиста, и то су организми, али друге врсте. То су идеје ваплоћене у одређеном државном устројству. Идеје немају хумано срце. Идеје су неумоливе и жестоке, јер нису ништа друго до јасно или мутно примање закона природе и историје. Држава свагда мора бити страшна, каткад сурова и безосећајна јер је друштво одвећ непостојано, скудоумно и превише страсно".
Начело монархије у Русији је, по Леонтјеву, византијског порекла: „Наша снага, дисциплина, историја просвете, поезија, једном речју, све што је у нас живо, повезано је са Монархијом која нас је родила, освештала Православљем, чији смо ми наследници и представници у васељени. Византизам нас је организовао, систем византијских идеја саздао је нашу величину, повезан с нашим простим, патријархалним начелима... Византијски дух, византијска начела и утицаји, као сложена мрежа нервног система, сасвим прожима наш великоруски државни организам. Византизам нам је дао сву силу за борбу против Пољске, против Шведске, Француске и Турске. Под његовим знамењем, ако му будемо верни, на крају крајева ћемо свом снагом одолети притиску целе интернационалистичке Европе ако би се она, уништивши у себи све племенито, осмелила да нам било када намеће трулеж и смрад својих нових закона о плитком земаљском свеблаженству, о радикалном земаљском свепросташтву".
Шта је византизам? То је, вели Леонтјев, „пре свега култура посебне врсте, култура која има своја карактеристична обележја... У држави византизам је самодржавље. У религији он значи Хришћанство одређених црта, које га разликује од западних цркава, јереси и раскола. У свету моралности знамо да византијски идеал нема тако високо и у много случајева крајње преувеличано мишљење о човековој земаљској личности, коју је у историју унео германски феудализам; знамо за склоност византијског етичког идеала да се разочара у све земаљско, у срећу, у постојаност наше сопствене чистоте, у способност нашу за потпуно морално савршенство овде доле. Знамо да византизам (као и Хришћанство уопште) одбацује сваку наду у свеопшту срећу народа, знамо да је он најјача противтежа свечовештву у смислу земаљске свеједнакости, земаљске свеслободе, земаљског свесавршенства и свесамозадовољства".
Леонтјев је био изразито против савременог европског национализма јер је национализам тог доба либерално - демократски, онај који је разорио хришћанско јединство Запада. Он је племенски, космополитски, антидржавотворни, противурелигиозни, и у себи има само разорну снагу, а није у стању да пружи било шта стваралачко. Култура није ништа друго до самосвојност народа („зато су Кинез и Турчин културнији од Белгијанаца и Швајцарца".) Самосвојност ће ишчезнути због ширења политичких слобода („људских права", рекли бисмо данас.) Савремени грађански идеализам убија индивидуалност људи, крајева и народа. Све се претвара у једн КОСМОПОЛИТСКИ ТИП - народи, области, градови, умови, обичаји, мода. Развој личности, могућ и у ропству, нема никакве везе са „јуридичком слободом личности".
За Русију, демократски устав је опаснији од било какве револуције, јер је она свет нарочитог живота. Она не само да треба да отера Турке из Европе него и мора да заустави процес демократизације Словена и да, заузимајући Цариград, створи нови културни тип.
Леонтјев је видео да се иза западноевропске приче о „слободи, једнакости и братству" крије најсуровији поредак који никад до тада није виђен. Зато је био заступник суровости која брани традиционалну цивилизацију.
Насиље је неопходно. Ако се оно укине у одбрани традиције, појавиће се као насиље у име прогреса: „Чума ће можда ишчезнути, али ће уместо ње доћи колера". Због тога је Леонтјев ценио деспотизам Петра Великог, сматрајући да је цар био „прогресиван и аристократичан", пошто је раслојавао друштво. Петар је, крепосним правом, дисциплиновао одвећ широку и једнообразну Русију. Европске либералне идеје су тоталитарне, али се то за сада не види. Ако руски демократи, надахнути западњачким идејама, остваре свој циљ, после њих ће бити заведен тако суров поредак који нигде до тада није виђен. Ако народ схвати да њиме не управља Цар - баћушка, него безлични „демократски" чиновници, ником неће хтети да се нотчињава, и прва, демократска револуција, завршиће неким новим, безбожним „самодржављем" (зар Лењин и Стаљин нису били апсолутистички анти - цареви?) Да би се спречила победа демократије и социјализма, руски Цар треба да стане на чело социјалног покрета, онако како је некад Свети цар Константин стао на чело хришћанства.
Леонтјев је, да би био јасан, претеривао, вичући преко мере. Чак је тврдио да је неписменост срећа за народ, јер неписмени боље чувају народну самобитност. Словенофиле је оптуживао да су, кад се скине плашт идеализма, исти онакви буржуји као и Европљани - егалитаристи и слободопоклоници. Једнакост друштвена за њега је имала мистички предзнак: „Ни на небесима неће бити једнакости ни у наградама, ни у казнама - а на земљи свеопшта равноправна слобода није ништа друго до припремање пута антихристу".
Он није био родољуб по сваку цену: „Избави нас, Боже, од тога да највећи број Руса постепено, корак по корак, дође до онога до чега су дошли многи Французи - то јест, да служе свакој Француској и сваку Француску да воле! /... / Шта ће нам Русија без Самодржавља и без Православља? Шта ће нам Русија у којој ће у најзабитијим селима бити уништени и последњи трагови народних предања?" Он је чак тврдио да ће се у обезбоженој, позападњаченој Русији родити антихрист!
Леонтјев је био песимиста кад је у питању развој православни словенских народа - у Бугарима и Србима видео је имитаторе европских буржуја, који једва чекају да оствре идеале Француске револуције. Садашња петербуршка Русија је малограђанска савремена Европа. Говорећи о свом песимизму, Леонтјев је записао: „Једна је ствар веровати у идеал и надати се у његово остварење; друга ствар је волети идеал сам. Може се волети и безнадежно болесна мајка; може се, чак веома страсно, желети и културни опоравак Русије - изгубивши, на крају крајева веру у тај опоравак".
Home