Николај Берђајев
Превео са енглеског: Бојан Теодосијевић
Постоји ли у православљу слобода мисли и савести?
1939 - 1941
,,Постао си као мали и бићеш Све мањи: ово је Твоје учење о Понизности и послушности учинило''.
Парафраза из Ничеовог романа ..Тако је говорио Заратустра''.
Коначно је дошло време када је дошло време да се престане са дволичним говором и мажењем по леђима и да се да директан и јасан одговор: да ли Православна Црква признаје слободу мисли и савести? Да ли је подједнако праведно са стране православних да стрално оптужују католике да они немају слободу, засновано на премиси да православни имају ту слободу. И ту се поставља још једно питање: да ли јје Православље повезано са неким конкретним политичким системом, нпр. са монархијом, са национализмом, са класним грађанским друштвом, са неком врстом данашњег фашизма, или дозвољава различите тачке гледишта? Може ли православац, пошто је постао продесор православне богословије, бити демократа, социјалиста, бити бранитељ слободе, социјалне правде, људског достојанства? Ово питање је постало врло актуелно са страшним приликама у вези Г. П. Федотова. По наговору митрополита, професори Теолошког института су дали Г. П. Федотову ултиматум: или да напусти професорску катедру на Теолошком институту или да престане да пише чланке на политичке теме у ,,Новој Русији'' и другим органима левичарског опредељења. Ову резолуцију су извршили људи који нису заправо читали чланке Г. П. Федотова, и које су водили намерно изврнути цитати у једним новинама, које су саме по себи представљале пример пристрасне жуте штампе. Нећу се задржавати на анализи ове ружне приче, која сведочи о недостатку мушкости и присутности роболиких осећања која су, ала, врло традиционална. Оно што ме овде занима је питање принципа. Проблем се није заснивао на чланцима о теолошким темама, већ на политичким чланцима. А оптужба је била та да су чланци били ,,левичарски'' и да се аутор није могао сврстати у оне који мисле ,,национално''. Сматрало се битним за професора Теолошког института да се бави политиком. Али није било тако. Професорима Теолошког института је било дозвољено да се баве политиком колико хоће, aли искључиво са ,, десничарском'' политиком. Нико не би ни предложио професору Богословског института да напусти своју професорски позицију да је написао чланак у одбрану повратка монархије и екстремних националних позиција. Један од професора је чак старешина једне националистичке десничарске организације. Црква у дијасопори је личностима јерарха стално вршила политичке чинове и облику демонстративних молебана, парастоса или проповеди. И овим је изазвала страшне ране Цркви унутар Русије. Црква још није завршила велики чин прекидања свеза са Старим Режимом, нити је очистила само себе. Не, забрана бављења политиком се односи искључиво на ,,левичарску'' политику. Г. П. Федотов - је хришћански демократа и хуманиста, бранитељ човекове слободе. Он не може да толерише комунизам. Он је такође несумњиви руски патриота, што је много вредније него бити присталица ,,оних који мисле национално''. Он уопште није предан есктремним погледима. Али се чини да одбрана хришћанске демократије и човекове слободе није дозвољена професору Богословског института. Православни професор чак треба да буде адвокат Франка Шпанског, који је издао своју отаџбину странцима и удавио своје људе у крви. Стога је савршено јасно да је цензура Г. П. Федотова као професора Богословског института била политички чин, то јест, чин који је толико компромитовао ову институцију да је на њу бацио сенку реакције. Они захтевају од Г. П. Федоова да буде један од оних који ,,рамзишљају национално'', мада се он најмање од свих може кривити за симпатисање са интернационализмом. Ништа није огавније од самог израза ,,они који размишљају национално''. Ми знамо шта значи бити од ,,оних који размишљају национално''. У пракси то значи бити нехуман, похлепан за стицање, превртљив, терати инат, заговорник рата и често рата против сопственог народа. Свет данашњице се распада од национализма, гуши се у крви од ,,оних који мисле национално''. Црква треба да осуди национализма, и на своју част Католичка Црква је близу овог цензурисања. Национализам је паганство у хришћанству, оргија инстикта крви и расе. Хришћани који не издају Христа и Јеванђеље (а велики део хришћана их издају) немају право да буду међу онима ,,који мисле национално'', јер би то значило бити у сагласју са јеванђеоским моралом, или пре у било каквој спрези са људским моралом. И заиста међу данашњим ,,националним мислиоцима'' код Немаца се не узвисује традиционална немачка филозофија. О ,,националним мислиоцима'' у руској дијаспори је боље не говорити, јер би они са великом лакоћом предали Русију своме смртном непријатељу Хитлеру. Генерала Франка би они лако могли убројати међу оне ,,који мисле национално'', иако је он водио катастрофални рат међу сопственим народом уз помоћ Италијана и Немаца. Срамотно је и поменути речи ,,они који мисле национално'', ,,национална политика'' због гадости која се крије иза ових. Постоји само један критеријум за хришћански однос према политици – хуманост, тј. слаобода, правда, милост, достојанство особе. Комунизам потпада под хришћанску цензуру не зато што су они који га осуђују ,,десничари'' или ,,мисле национално'', већ због порицање хуманости и слобoде, због његовог недостатка милости и његове окрутности. ,,Они који мисле национално'' би сами са радошћу уништили сваку слободу, и ни најмање не би уважили достојанство човека и засигурно не би показали ништа мање суровости. Ужасни ефекти руске комунистичке револуције су најпре кривица ,,десничара'' и ,,оних који мисле национално'' из Старог Режима.
Постоји још једна оптужба против Г. П. Федотова: он припада интелигенцији. Чини се стога, да то што он не припада ,,онима који мисле национално'', и што има ,,левичарска'' настојања, да је све то због тога што он припада интелигенцији. Цензуристичка реакција на револуцију је учинила појмове интелектуалац и интелигенција појмовима исмевања. Непоправљиво необавештени део омладине нити зна финесе значења нити историјат тог појма, али зато немају сумње да је лоше припадати интелигенцији. Али време је да ова глупост престане. Ко се противио интелигенцији? Најпре све установљујуће класе друштва: племство, свештенство, трговци, мала буржоазија а понајвише званични чинови. Руска интелигенција сама није била лишена мана и ја сам је својевремено критиковао више од једанпут, у време када би такав чин могао бити схваћен само озбиљно. Али ове класе друштва су браниле своје сопствене себичне интересе, оне су се погрузиле у њихово уско схватање живота, и оне су превазишле себе у шлихтарском кукумакању пред силама овог света. Интелигенција је на свој начин захтевала истину и правду, она се трудила за достојанство човека, за слободу народа, она није бранила никакву врсту класног интереса, и она се уздигла изнад класних ограничења. Истина је да су се у руском пелмству 19. века појавили људи, наочити у свом недостатку похлепе, превазилазећи предрасуде и интересе сопственог сталежа, и који су били учесници у ослободитељском покрету. Из племства су такође проистекли креативни уметници велике руске књижевности. Али онда су се они преобразили у интелигенцију и они су пратили ток интелигенције, којој су приступили и припадници других сталежа. Имам више разлога да се поносим тиме штосам био ,,интелектуалац'', тј. трагао сам за истином и праведношћу, него што сам био из племенитог рода. Када кажу да православни морају бити од ,,оних који мисле национално'' а никако од ,,интелигенције'', они се панчино труде да сачувају стари паганизам који је ушао у Православље, који је заједно са њим изникао и који они не желе да уклое. Људи таквог склопа могу бити врло ,,православни'', али су они јако слаби хришћани. Они чак гледају на Јеванђеље као на књигу баптиста. Они немају праве љубави према хришћанству и они га сматрају опасним по сопствене инстикте и осећања. Свакодневно обичајно Православље је такође паганизам усред хришћанства.
Овај паганизам, који је одавно изгубио сопствену древну привлачност, се брани као старо предање, и посебно се ставља насупрот хуманизма. У хришћанском смислу ово предање није толико древно, и у сваком случају није настао пре извора хришћанског откровења, пре раног хришћанство, пре доба грчких отаца. Али у паганском смислу он је врло древан, он је израстао из племенских култова, од култова домаћег огњишта, чак из тотемизма примитивних кланова. Вољене предрасуде, вољене навике живота се бране као свето предање. Али не постоји темељ за такву тврдњу да је свака традиција нешто добро. Предање може бити издаја садашњости прошлости, конформизам са врло ружном а опет само људском и словенском прошлошћу. Јеванђеље уопште није традиционално, оно је уперено против традиционализма, и самим тим је револуционарно.
У историји свака се гадост сматрала светом под подстицајем ,,Цезаровог царства'', под похлепним друштвеним утицајем. Ропство, својина над кметовима (која се помиње у Филаретовом катихизису), деспотски облик владавине, назадност научног знања – све ово је било свето предање. Не постоје такви облици ропства, деспотства и прикривања које предање није одобравало. Не постоји ништа језивије од тих закључака који су донети у историјском Православљу из идеја понизности и послушности. У име смирења они су захтевали послушност ка злу и неправду. Ово се претворило у школу шлихтарства, стварајући у души робове лишене ичег муженог, дрхтећи пред моћи и силом овога света. Грађанске врлине храбрости и осећаја части су биле неспојиве са таквим схватањем смирења и послушања. Одатле такође потиче понижавајуће шлихтарство у совјетској Русији. Руско свештенство, црквени архијереји су увек стрепели од државне моћи, тако да су јој се прилагодили и потрудили да јој потчине Цркву. И ово опстаје у садашњости, када више не постоји, слава Богу, псеудо-,,православне државе''. Тренутно црквени људи трепте од десничарске емиграције, која игра улогу државне можи ауторитета, и они подлежу њеним командама у питањима црквене политике уместо учењу хришћанства. Ово видимо у току догађаја са Г. П. Федотовом, на његову велику част. Такви невероватни људи, као о. Сергеј Булгаков, су постали жртве те свеприсутне атмосфере. Са тугом се она мора увидети, да званично Православље себе представља као врло прикривени и инертни облик хришћанства. Постојала су само два изузетка – Грчка патристика и Руска религиозна мисао 19. и почетком 20. века. Од грчких отаца, од Оригена, Св. Григорија Назаријана, Св. Григорија Ниског, од Св. Јована Златоустог и осталих је могуће скупити цитате које би професори Богословског института требало избацити. Тако на пример, Св. Јован Златоусти је био прави комуниста свог времена, представник константинопољског пролетеријата. Несрећна руска религиозна мисао, иако није званично призната, се оптужује да је неправославна и то још више сада него раније када је могла да доведе до изопштења. Али само у руској религиозној мисли, Комјаков, Достојевски, Владимир Солојев, мислиоцима 20. века, је било слободе савести и мисли. Тога нема нити је икада било у званичном Православљу, у званичној црквености. Такви људи, као Св. Нил Сорски и Тихон Задонски, су изузеци. Западне хришћане заправо интересује углавном руска религиозна мисао, и често је мешају са садашњом руском мисли званичне црквености, не знајући нашу унутрашњу борбу. Ово понекада изазива праву мистификацију. ,,Десничарски'' православци чекају ,,Цара'' који ће их бранити и постати њихов заштитник, користећи мач против њихових непријатеља. Ово исчекивање је уништење Православља. Они чекају ,,Цара'' не у име Царства Божијег, коме су већ одвано подали своју веру наместо Бoгу. Нека се теше да ће се њихов жељени ,,Цар'' појавити, ако се хришћанске духовне силе овоме не противе, али он ће бити претеча Антихриста. Онда сажаљевајте слободољубиве демократе. Лажно и понижавајуће учење о греху, лажно схватање смирења и послушања води на крају до царства зла, ка победи духа антихриста у свету.
Највише од свега нама треба храбог понштења у коначном одбацивању условне лажи, у којој труне како званична црквеност, тако и свет. Потребно је говорити истину. Унутар ауторитативног католичанства постоји више слободе него у Православљу, које по својим речима поштује Христа као његову једину Главу. Понудићу овде пример. Жак Маритен, невероватни католички мислилац у Француској, професор Католичког институтта, који брани хришћанску демократију, хришћански хуманизам, достојанство и слободу људске личности, одбацује антихришћанску лаж антисемитизма, и са посебном ревношћу одбацује Генерала Франка зато што се заштитио спољним сјајем католичанства, говори и пише скоро исте ствари као и Г. П. Федотов, и нико му не смета, нико не предлаже да напусти најузвишеније католичке школе у Француској? И шта је рекао папа Пије XI? Oн је бранио слободу духа, достојанство људске личности он, је порекнуо диктаторе, одбацио је расизам и антисемитизам, он је бранио мир народа. Емигрантном Православљу ове мисли би се вероватно сматрале неспојивим са професорским местом у престижној богословској школи. Врло је јасно да би они желели да преобразе Православље у емиграцији у послушну алакту реакционарске политике, и још више у политику издајства према руском народу. Нека отворену кажу, да ли Православље признаје личну слободу савести, у вези које су се толико хвалисали пред католицима?
Заправо, савест се предаје колективитету, све као и у комунизму, ужасним демонско мрачним реакционарским колективитетима и њиховим пожутелим таблоидима. Али не постоји колегијални одбор који се не усуђује да прекрши света права човека, слободу човека. Слобода стварно постоји за нас само у ,,модернизму'', једино у данашњој тежњи за реформом, , почевши са Комјаковим, и на ужас уштогљеној реакционарској струју званичне црквености, у владиној одаји Православља. Време је да се каже истина на градским трговима, не скривајући ишта и не прелазећи преко ичега, чисту обичну истину. Православљу треба реформа и без реформе оно почиње да се распада и да одаје трулежне мирисе. Оно што они називају ,,правим'' Православљем, то је такође трулеж, умртвљено. Реформа уопште не подразумева реворму као што су је имали лутеранци или католици, она треба да буде другачија. Она треба да брани слободу духа, слободу савести, слободу мисли, и више него Лутер и Калвин, који су је недовољно и недоследно бранили. Реформа почиње са признавањем супериорности личне савести, која није потчињена отуђењу и спољашњости, то јест, слобода духа и независност духовног живота од ,,царевог царства''. Дружба Соборности нема то значење, оно у себи не садржи слободу духа и личне савести. Без слободе, Соборност није ништа више од спољашњег ауторитативног колективизма.
Свугде у свету сада се дешавају поделе у хришћанству и ове поделе се врло лако могу продубити. Дешавају се катастрофалне последице током чишћења хришанства од ових историјских вишака, што нема никакве везе са источником хришћанства и само представља придодавања социјалних интереса царевог царства. То је одуховљавање хришћанства, чинећи га више унутрашњим и искренијим, више везаним за Христове заповести и креативнијим. Ту настаје крај ,,обичног начина живота'' – паганства унутар хришћанства, почиње скидање паганских предања у хришћанству, лажна сакрализација историјских дешавања, чије се порекло може социолошки објаснити. Ово је крај царства обичне конвенционалне реторике, декларативног хришћанства заснованог само на речима. Али пре свог краја оно може изазвати доста нереда, и даље може пројавити много зла. Хришћани новог кова, новог осећаја живота, креативни хришћани свих вероисповести позивају како на зближавање како међу собом тако и међу другима, наместо само међусобно. Они желе да се ствари сложе.
Хришћанство које је очишћено, слободно од сваког тлачења, што је за сада немогуће, биће неподобно за брањење класних неједнакости и друштвене неправде, и даће креативни одговор на социјалне проблеме нашег доба. И изнад свега, хришћани трба да напусте лошу и једногласну навику простог неодговарања на питање које им се постави. Када вас питају, које је ваше мишљење о датом конфликту између радника и капиталиста, или о колективним уговорима, онда је мало неприкладно само рећи: ,,Ми верујемо у бесмртност душе'' или ,,ми верујемо у богочовечанство Христа''. Умесно је дати конкретан одговор на постављено питање. Ови избегавајући одговори који прескачу преко суштине су увек одавали утисак да постоји жеља за брањењем ма какве неправде. Ближе хришћанској истини стоје такве струје као што су персоналистичке заједнице групе ,,Esprit'', и религијски социјализам Л. Рагаца, Андреа Филипа и других. У политици Л. Блума ја видим већу хришћанску људскост него код ,,десничара'', који све време позивају на убиство и дела насиља. Али овде се налази оно што за мене представљу суштинску тачку. Време је да се престане са причом о речима и почнеа са причом о стварностима. ,,Десница'' и ,,левица'' – ово су само уобичајени стандарди и ове речи су у нашем времену лишене икаквог значења. Важно је уврдити каква се врста стварности крије иза речи и слогана. Они захтевају да Православље буде ,,десничарско'', и они овде виде суштиснки знак ,,православља''. Шта се онда практично и стварно крије иза овога? У стварност, иза ,,деснице'' се крије – политички неморал, порицање части и слободи човека, похлепни култ моћи, пракса убеђујућег насиља у односима између људи и земаља, и исмевање јеванђелске моралности у друштвеном животу. Не видим у ,,десничарима'' било каквих племенитих настројења у души, они увек бране деспотску моћ, национално непријатељство и рат, капиталисте и банкаре против радника, неправду привилегија; строгост казни, противљење савести и гушење слободне мисли. Десничари су спремни да постану издајице њихове домовине и њиховог народа. Романтика конзервитизма, људи од идеја, чине безначајну групу, без икаквог практичног утицаја, јер воде они који су реално способни у пословању. ,,Левичари'' су такође често лажњаци, похлепни и декларативни у својим речима. И колико год ,,левичари'' порицали слободу и људскост, на пример комунисти, из тога не следи да су слобода и људскост лоши принципи. ,,Десничари'' не виде ништа лоше у ,,лажима'' комунизма, нехуманости и насиљу, њима се ово чини оправданим и изазива завист. Они презиру ,,истину'' комунизма, принцип бескласног братског друштва, које не зна за експлоатацију човека од стране човека, идеал мира међу људима. Хришћанство може да постоји само за политику, које признаје врховну вредност људске личности, њену слободу и част и братску организацију друштвеног живота, и мора се противити идолатрији на челу државе, нације, спољне црквености и нехуманих колективних заједница, које служе само као параван за праве интересе владајућег сталежа. Очишћено хришћанство треба да врати моралним принципима живота осећај врендости против моде православне иморалности, против псеудимистичног и псеудосветотајинског неморалности, која не стоји више од него ниже од моралности хуманизма. Главни принцип достојанства човека слама лажне и неморалне теорије послушности које су тако ружна појава у историји и на Богословском институту. Поред свих својих насушних потреба мора се рећида је ниво стандада професора Богословског института довољно висок и већи део професора тамо се не може назвати прикривачима. АЛи су се они упетрљали и незгодно заглавили у средини. Долазимо до закључка да би била грешка бранити право хришћанина да брани било какву политичку идеју која им се свиђа. Хришћани немају право да припадају политичкој струји која би газила слободу и људскост, која би се противила јеванђеоској поруци љубави, милости и братства људи. Хришћани треба да се уједине у борби за слободу човека.
http://www.hriscanskedemokrate.org/tekstovi/post/title/%D0%9F%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D0%BB%D0%B8-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D1%83-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B8-%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8%3F
Home 
