Од тренутка свог настанка ћирилица је народно писмо свих Словена јер је тесно повезана са сповенском историјом, а и само њено настајање било је наменско и унапред промишљено. Иако има исте корене као и латиница, њен настанак и развој нису текли тако спонтано као када је у питању латиница.
Настанак словенских писама глагољице, а касније и ћирилице, потекао је подједнако из потреба језика као из политичких потреба. Ово је већ у самом почетку предодредило глагољицу, и још више ћирилицу да с временом постану битне националне и верске одреднице Словена. С обзиром на палеографске посебности, ова су писма предмет посебне науке која се зове словенска палеографија.
Шездесетих година деветог века у Цариград стижу изасланици великоморавског кнеза Растислава послати у намери да од Византије добију хришћанске мисионаре који говоре словенски језик. Наиме, ширен сталним ратовањима, али и деловањем свештеника који су латинским језиком и каролиншким писмом вршили постепену асимилацију Словена, немачки утицај у Моравској све више је растао. Увидевши опасност, кнез Растислав схвата значај националног језика и тражи од Рима мисионаре. Не добија их. Окреће се Византији обраћајући се за помоћ цару Михаилу: „Наш се народ одрекао незнабоштва и држи се хришћанскога закона али немамо таквога учитеља који би нам нашим језиком протумачио праву веру хришћанску да би друге земље видећи то пошле за нама." Ово је за Византију била врло повољна прилика. Будући да за Цариград ово није била прва мисија овог карактера, цар брзо реагујући већ 863. године шаље Ћирила и Методија као већ опробане мисионаре.
Ћирило и Методије су Грци. Синови високог официра рођени у Солуну, одмалена су били у сталном контакту са Словенима, па самим тим и са словенским језиком.
По очевој смрти Ћирило се школује на царској школи у Цариграду где прво постаје патријаршијски секретар и библиотекар библиотеке Свете Софије, а затим и предавач филозофије. Ретког филолошког талента, показао се као успешан преводилац арапских и хебрејских текстова, али и као успешан преговарач у Хазарији.
Пре повлачења из световног живота његов брат Методије држао је под управом област насељену Словенима. Са Словенима је остао у контакту и по замонашењу, јер је као монах живео у манастиру који се налазио у Анадолији, а у коме је свакако морало бити Словена јер је Анадолија тада обиловала словенским живљем.
Све ово чини их идеалним мисионарима и цар Михаило их шаље у мисију речима: „Ви сте Солуњани, а сви Солуњани говоре чистим словенским језиком." Већ припремљени преводима богослужбених књига, 863. године полазе са неколико ученика у Моравску. Првих година мисија је била веома успешна. Словенски језик и богослужење ширили су се на рачун латинског. Ово стање било је тешко одржати без рукополагања нових свештеника. Да би решили овај проблем, Ћирило и Методије полазе у Рим. Задржавају се у Венецији, где воде озбиљне расправе са латинским свештенством које на њихову мисију није гледало благонаклоно. Папа Никола I умире. Сада их у Риму дочекује папа Хадријан II. Он одобрава њихову мисију и дозвољава богослужење на словенском језику, благословивши и словенско писмо, што је био преседан јер се на Западу до тада служило искључиво на латинском. Ћирило умире у Риму, а Методије постаје први словенски архиепископ. Словенско писмо и језик постају бар формално равно-правни са грчким, латинским и хебрејским. Та предност с временом ће, услед честих колебања и Истока и Запада, постати озбиљан словенски политички проблем.
По раздвајању цркве, словенски језик и писмо све више ће се везивати за Источну цркву, и све више бити мета латинског свештенства.
Писмо које су солунска браћа створила јесте глагољица. Ћирилица ће се јавити тек двадесетак год-ина по Методијевој смрти. Његови ученици, који су се склонили у Бугарску и на јадранско приморје, биће творци овог писма које је дуго приписивано Ћирилу.
И глагољица и ћирилица изведене су из грчког алфабета. Глагољицу, која је веома слична јерменском писму које јој је претходило, Ћирило и Методије су извели из малих слова грчког алфабета. Она се веома брзо раширила по словенском свету. Њено најјаче средњовековно упориште била је Бугарска а најдуже Хрватска, где се у Далмацији задржала до пред крај деветнаестог века.
Ћирилица која је настала нешто касније, у почетку је коришћена паралелно са глагољицом али је због своје једноставности врло брзо преузела примат. Она је изведена из великих слова грчког алфабета, била је много лакша за употребу и много ближа грчкој матрици. Она врло брзо постаје главно словенско писмо. С временом је претрпела многе промене, али је за разлику од глагољице и данас у употреби, Она највероватније настаје у Бугарској, одакле се шири и у српске земље. Појава српске ћирилице везана је за појаву српске редакције старословенског језика. Најстарији нама познати примери потичу с краја дванаестог века. То су потписи кнеза Мирослава и Стефана Немање, запис на цркви Светог Петра у Бијелом Пољу и Мирослављево јеванђеље. Када су у питању црквене књиге као и правни акти, ћирилица је главно писмо које је у употреби. Латиница и глагољица се појављују само у приморју. Главни тип ћирилице који је тада био у употреби данас називамо уставом. Ово су велика сло-ва, веома прегледно и јасно писана, свечаног карак-тера. Његово извођење захтевало је велику пажњу и пуно времена, па су квалитет и лепота рукописа дире-ктно били везани за важност текста. Што се уставних форми тиче, постоје минималне регионалне карактер-истике; исти карактери са минималним изменама задржаће се до седамнаесгог века. Свој пуни процват устав ће доживети током друге половине тринаестог и у четрнаестом веку. Врло брзо по појави устава наста-ју и полуустав и брзопис као типови писма који су самим писарима били лакши за извођење, Они наста-ју из устава тако што се уставне форме задржавају али се пишу без честих промена угла држања пера. С вре-меном ће се неки од облика потпуно деформисати и постати непрепознатљиви у односу на форме из којих су произашли. Полуустав би требало да буде прелазна варијанта ка брзопису, јер он још увек задржава тврдоћу и свечаност устава, али је лакши за извођење и неки знаци у њему већ наговештавају брзопис. Брзопис је био најлакши за извођење и захтевао је најмање времена. Облици у њему биће максимално по-једностављени и једноставно ће излазити из пера без додатних корекција. Многа слова изаћи ће из осно-вног реда и прећи у четворолинијски систем, У Србији и Босни нарочито ће се развијати током четрнаестог века. С почетка намењен правним актима брзо ће продрети и у црквене текстове, најпре у повеље а у доба цара Душана и у црквене књиге.
Ширењем српске државе и утицај ћирилице се ширио. Неопходно је напоменути да њена употреба у Дубровнику није престајала све до пада Републике. Наиме, Дубровчани су сва документа издавали пара-лелно на српском народном језику ћирилицом и на латинском или италијанском језику латиницом.
Занимљив је и један случај из тринаестог века: писар Паскал, највероватније Латин, преписује два римокатоличка богослужбена лекционара ћирилицом. Ово није усамљен случај.
Ван њеног матичног подручја, од краја четрна-естог века ћирилицу налазимо код писара локалних турских власти, а затим и у документима самих сул-тана. Има сачуваних ћирилских рукописа код Арба-наса у четрнаестом и петнаестом веку и код Мађара у петнаестом и шеснаестом веку. Необичан податак је да су фрањевци који су током петнаестог века долазили у Босну писали на народном језику користећи искључиво ћирилицу.
Што се штампане књиге тиче, ћирилица је веома брзо ушла у употребу. Већ 1491. године у Кракову у Пољској штампана је прва ћирилична књига а само две године затим на Цетињу је прорадила штампарија. Књиге у њој штампане су на српскословенском језику. Било је још српских штампарија. У Венецији је основана штампарија у којој су радили милешевски монаси ђурађ и Теодор. Та штампарија је касније пренета у Горажде а затим у Румунију. У шеснаестом веку основане су четири српске штампарије: у Рујну, Грачаници, Милешеви и Мркшиној цркви код Косје-рића. Што се самог писма тиче, у употреби је био устав који је био еквивалент рукописном уставу тога доба. Он још увек подражава старе узоре, али и наговештава потпуно нове форме које ће се касније појавити у грађанском писму.
Упоредо са Источном црквом и следбеници западног обреда штампали су ћирилицом. Дубровчани су после неуспеха у Дубровнику отворили штампарију у Венецији, где су прву ћирилску књигу штампали 1512. године, Реч је о молитвенику на нар-одном језику. Ову штампарију дуго су користили и босански фрањевци. У Тибингену у Немачкој, у штам-парији коју је основао словеначки протестант При-мож Трубар штампано је и ћирилицом и глагољицом. Појављују се и штампарије у Прагу и Вилну. Чак је и у Риму отворена једна у шеснаестом веку. Основала ју је конгрегација за ширење вере "Католичка пропаганда".
У сталним сукобима са Турцима и падом под аустроугарску власт ћирилска писменост у српским земљама постепено ће јењавати. Историјски преокрет десиће се у осамнаестом веку под руским утицајем. Српскословенски језик излазиће постепено из цркве-не употребе, а његово место заузеће рускословенски, јер ће се у том периоду описмењавање Срба вршити преко руских мисионара. Руси ће тада, већ увелико под утицајем Запада, створити нови тип ћирилице која ће касније ући у општу грађанску употребу. На захтев Петра Великог 1710. године створиће се неколико могућих варијанти ћирилице. Када је видео предложак могућих писама, Петар је својом руком прецртао сва она слова која су иоле подсећала на традиционалне форме. Будући да је и сам био изразито западне оријентације, он усваја облике изведене из једне латиничне холандске антикве. Ова слова имаће врло мало заједничког са старим ћириличним формама. Ови облици с временом ће еволуирати али ће у основи остати у употреби и данас.
Код Срба реформа језика али и самог писма највише је везана за Вука Караџића. Његова азбука је прилагођена говорном српском језику. У њој ће се појавити шест нових слова. То су ђ, ћ, љ, њ, ц, ј. Иако г. и до тада заиста постојала у говорном језику, у писању она су била или групе слова или лигатуре. Око њиховог увођења и засебног писања било је великих полемика. Прихватање слова ј, које је дошло из ла-тинице, ишло је најтеже. Тешко је данас претпоставити какво је негодовање изазвала појава нових слова у време ћирила и Методија ако ми знамо да су ти нови знаци чинили више од трећине писма које су они створили. О важности оваквих проблема можда најбоље сведочи текст бугарског калуђера Црнорисца Храбра "Слово о писменима", писан у време док су још увек живи неки од оних који су познавали ћирила и Методија. Колико је та расправа била битна сведочи број сачуваних преписа. На једном месту у тексту Храбар износи занимљив податак: "Раније Словени нису имали књига већ су цртама и резама читали и гатали пошто су били пагани. Крстивши се римским и грчким словима писали су словенску реч без реда (правописа)." У овом тексту он диференцира три периода словенске писмености. Први - пре примања хришћанства, други - по примању хришћанства и трећи - по Ћирилу и Методију. Из овога сазнајемо да су пре христијанизације писали цртама и резама, писмом налик рунама које је било у употреби до покрштавања. Примивши Христа и хришћанску културу користили су се латинским и грчким писмом и све више се одрицали својих паганских традиција. Писма која су им Ћирило и Методије и њихови ученици сачинили постепено су такође излазила из употребе. Глагољицом се више не пише, а многи словенски народи данас уместо ћирилице користе исључиво латиницу.
Чини се, дакле, да је историја Словена у ствари историја њихове асимилације. Одрицање од соп-ственог писма сада, могло би повући са собом и одри-цање од сопственог језика у будућности. У тренутку када изгледа да друге отаџбине осим језика и писма немамо, ово би могло значити крајње раскидање са јединим што је у нашој култури остало аутентично.
Беседа приликом отварања изложбе "Пиши ћирилицом" у Краљеву
Home 
