гр. χριστιανος, χριστιανισμος, лат. christianus, christianismus.
Име дато Христовим ученицима јавља се први пут у Антиохији:
"И најприје у Антиохији ученици бише названи Хришћани"
(Дјела 11,26).
Свети Игњатије Богоносац употребљава име хришћанство (χριστιανισμος) да би означио Христову науку у односу на јудејство (Посланице: Магнежанима, X, 1 и 3; Римљанима, Ш, 1; Филаделфијцгша, VI, 1; уп. Мучеништво Поликариово, X, 1).
У Новом Завету не налази се план по којем се хри-шћанство уобличило као "хришћанско друштво" паралелно или изнад државе, нити као посебан философски или религијски систем. Хришћанска заједница јавља се као εκκλησια τυο Θεου, сабрање оних које је позвао Бог, сједињених истом вером, љубављу и надом, у којој и кроз коју Живи Бог продире у стварни живот људи да би их ситуирао у други поредак егзистенције. Црква има своје порекло у Божијој намсри и позиву; она се не измишља, не организује се као добровољно јавно удружење. Свакако, то подразумева литургијску, светотајинску структуру која је дата Божијим делањем у историји, почевши са Оваплоћењем, смрћу и Васкрсењем Сина Његова, а врхунећи у слању Његовога Светога Духа у свет на дан Педесетнице. Зато, од почетка, не називаше се Црквом свако сабрање верних или сваки културни скуп. Хришћанска заједница јавља се у историји као сабрање које има јединствену идентичност; изграђена је по узору који је сам Исус Христос установио. То је велико историјско изненађење који је створио "тај род људски" уводећи нов начин живота, дотад непознат, који спомиње Посланица Диогнету (око 124. год.). И баш тај специфичан начин настанка и постојања створио је потешкоће за прилагођавање хришћанства у разним културним, друштвеним и политичким ситуацијама током историје.
Постапостолска и патристичка Црква требало је, ипак, да нађе свој простор егзистенције унутар Римске империје, која, са своје стране, није могла а да не призна историјску стварност и важност хришћанске религије. Увођење хришћанства у ту средину није било лако јер је претпостављало двострук сукоб: са религиозним и философским политеизмом времена, укључујући и јудејство, и са политичким институцијама и структурама које одржаваху Империју. Што се тиче става према грчкоримској култури, хришћанство познаје неколико апологетских тенденција: једна милитантна и радикална, прихваћена од првих апологета који однос између хришћанства и многобоштва описују као потпуни дисконтинуитет (Атинагора); друга, дефанзивна и отворена према античким културним и философским вредностима (Теофило Антиохијски, Свети Јустин Философ и Свети Василије Кесаријски), док трећа покушава да формулише хришћанство у терминима хришћанске философије (Климент Александријски у Стромати, Ориген (184-254) у Contra Celsum .
Што је хришћанство више продирало у интелектуални свет, искрсавало је све више питања као што су: које су философске поставке хришћанске вере; како се саопштава Јеванђеље кроз говор, идеје и књижевност епохе? Потреба да се на та питања одговори нужно је довела до културног мисионарства. Патристичка теологија веома јасно показује да су философски појмови и језик (нарочито платонизма и неоплатонизма) критички асимиловани, и то пошто су строгој провери били подвргнути сами метафизички основи античких философских система. У том процесу, хришћанство се занимало философијом не толико као метафизичким него него више као епистемолошким погрешкама, јер вера афирмише просвећење, познање помоћу откривења. Такође, будући да су веома многи грчки и римски философи били привучени хришћанској вери (Јустин, Пантен и други), философија признаје сопствене позиције према хришћанској религији (на пример, Јулијан Апостата у Contra Gallilaeos).
И поред тога што Црква није поставила себи питање обраћења Римске империје нити, пак, њеног трансформисања у corpus christianorum, ипак римски цареви подржавају паганство и не избегавају да предузму мере ради спречавања развоја хришћансшва. У почетку није постојала политика гоњења хришћана; али са царевима Домицијаном (81-96) и Трајаном (98-117), затим са Децијем (250-251) и Валеријаном (257-260) и на крају са Диоклецијаном (284-305), ситуација се погоршава, премда лојалност хришћана према цивилној власти остаје примерна. Доведени у неприличне ситуације, чак да хришћане жртвују (по речима Тертулијана, "крв мученика јесте семе хришћанства"), цареви постепено едикте гоњења замењују едиктима толеранције.
Систематска гоњења која су за циљ имала коначно ликвидирање хришћанства (Диоклецијаново велико гоњење 303. год.), стишавају се већ за време Галерија. После сусрета са Ликинијем у Милану (313), цар Константин, који целога живота остаје pontifex maximus , издаје закон који је био благонаклон према хришћанству (слобода јавног богослужења, Недеља се признаје као дан одмора, Црква стиче право да има имања и да прима прилоге итд.) и тиме поставља темељ "хришћанском" царству, ради којег гради "други Рим", Константинопољ - Константинов град, опуномоћујући га политичком и црквеном универзалном екуменском (васељенском) вла шћу. Благодарећи Константину, а затим Теодосију I, после 381. Римско царство не само да се преселило на Исток, него је и променило своју основну структуру и ка-рактер. Хришћанство је признато као службена религија Царства, а Црква је укључена у политичку структуру државе уживајући њену заштиту. Са своје стране, Црква проглашава Константина "равноапостолним", а име Царево јавља се у диптисима Цркве.
У оваквим условима и у овом периоду (IV-VIII век) искристалисао се и однос између Цркве и државе, који се може дефинисати као однос "симфоније", у смислу да се једна установа не може замислити без друге, обе при том постојећи као два допуњавајућа ентитета која је немогуће раздвојити. То је теорија цара Јустинијана (518-565), заснована на признању "диархије", двоструке власти -цареве и патријархове.
У духу те "симфоније", цар, који треба да подржава православну веру, прихвата да прими круну из руку цариградског патријарха у склопу религиозног обреда у Цркви Свете Софије. Наравно, није био крунисан као поглавар Цркве, а патријарх није могао да крунише једног цара јеретика, будући да је било обавезно православно исповедање да би се очувала царска служба. С друге стране, сходно тој симфонији, византијски цареви сазивали су Васељенске Саборе и издавали "едикте вере" против јереси које су биле опасност не само за православну веру него и за јединство царства. Тако се објашњава Енотикон цара Зенона (474-491), едикт сједињења, објављен 482. год. са намером да се помире православни са моно-физитима који су се одвојили после Халкидонског Сабора (451), као и Ектесис, који је издао цар Ираклије 638. год., у којем предлаже монотелитство као учење помирења. Оба ова настојања су пропала, пошто су предложена учења одбачена и од једне и од друге стране.
У стању кад се администрација и црквена организација подударају са грађанском структуром државе, не постоји основна контрадикција између црквених канона и царских закона. Византијски цар доноси законе који се тичу питања Цркве, као што и Црква прихвата каноне који се тичу грађанског живота (на пример, Јустинијанов Кодекс).
Дабоме, та симфонија може се описати само у оп-штем смислу и она се не може сматрати идеалним друштвеним хришћанским системом, зато што је она имала и незаконских еволуција и била препуна трвења. Она је пре свега била динамичан и нестабилан поларитет. Штавише, у неким епохама Црква је чак страдала због савеза са византијском државом. На пример, у иконоборачком спору VIII и IX века византијски цареви су тежили да своју власт примене и на учења вере. Као што се зна, против иконоборачких царева монаси су водили љуту битку. "Симфонија" ипак остаје основна карактеристика канонске традиције овога периода; зато Православље није прихватило ни средњовековни "цезаро-папизам" Западне Цркве, нити теорију "одвајања" која се наметнула у модерној епохи после буржоаске револуције. Истина, данас већина православних живе у земљама где се примењује начело одвојености Цркве од Државе (в. ПРАВОСЛАВЉЕ). И поред тога, ни константиновска "симфонија" нити постконстантиновско "одвајање" нису уништили народни карактер православног хришћанства. Што се тиче односа Цркве са народом, независно од државног облика друштва, Православље је остало верно "естаблишменту" који као основ има начело симфоније.
Home 
