Inkvizicija (uvod)

Inkvizicija (lat. inquisitio – istraživanje) predstavlja sud katoličke crkve koji je imao zadatak da pronalazi i kažnjava "heretike'.

Progone su započeli rimski carevi u 4. veku, ali pravu dimenziju inkvizicija je dobila u srednjem veku. Tada je autoritet rimskih papa oslabio a "heretički" pokreti su bili snažni.

Krajem 12. i početkom 13. veka na crkvenim saborima raspravljalo se o progonima nevernika, a 1215. na Četvrtom lateranskom koncilu papa Inoćentije III je doneo odluku o organizovanom gonjenju "heretika" takozvanih neprijatelja 'pravoverne crkve'.

Inoćentije III. (1161, papa 1198-1216) bio je u svoje doba apsolutni duhovni gospodar katoličkog dela Evrope. Težio je da ostvari dominaciju papske vlasti nad setovnom vlašću evropskih vladara, organizovao je Treći krstaski rat, naređivao je istrage i progon "heretika" u Bosni i Francuskoj.

Nadležnost progona heretika i suđenjima neprijateljima crkve poverena je dominikancima 1235, a nešto kasnije, 1246, ovo pravo je dato i franjevcima.

Sudski postupak bio je u tajnosti, okrivljeni su ispitivani putem torture, a osumnjičeni nisu mogli da pozovu svedoke niti branitelje. Na osnovu odluke suda pomoću posebnih sprava za mučenje (stiskanje nogu, tzv. španska čizma, stiskanje glave, rastezanje tela, gušenje vodom, paljenje vatrom i sl.) inkvizitori su iznuđivali priznanje okrivljenog. Ukoliko okrivljeni pod mučenjem prizna, a pred sudom porekne priznanje, postupak istrage (tj. mučenja) se ponavlja. "Heretici" su osuđivani na kaznu smrti spaljivanjem na lomači. Usputna kazna bilo je oduzimanje imovine osuđenog.

Inkvizicija je zabranjivala vernicima da čitaju knjige koje je crkva zabranjivala. Vodila je borbu i protiv "veštica i čarobnjaka". Ilustrativan primer inkvizitorskih postupaka dat je, ekranizacijom, u filmu 'Ime ruže'. Po nekim ocenama najgora je bila inkvizicija u Španiji. Od 13. do 19. veka broj spaljenih "heretika" dostiže cifru od nekoliko stotina hiljada.

Napoleon I zvanično je ukinuo inkviziciju 1808.

Dimenzije inkvizitorskih zlocinackih postupka, koji je podrazumevao unapred datu sumnju i postupak osude bez adekvatne odbrane omogućavao je eliminisanje političkih protivnika.

Surove metode osude koja nije poznavala pravo samostalnog promišljanja, suprotnog mišljenja ili odbrane suprotnog stajališta prenela se i u moderno doba kroz različita figurativna označavanja njene suštine, najčešće određenih postupaka nosilaca moći i vlasti koji ugrožavaju elementarna ljudska prava.

надам се Петре да ћеш испоштовати нашу ћирилицу и пресловити овај пост
,,,,,ништа лично,,,,,,

Хоћу Брате. Хвала на критици .

Инквизиција (лат. инквиситио – истраживање) представља суд католичке цркве који је имао задатак да проналази и кажњава "херетике'.

Прогоне су започели римски цареви у 4. веку, али праву димензију инквизиција је добила у средњем веку. Тада је ауторитет римских папа ослабио а "херетички" покрети су били снажни.

Крајем 12. и почетком 13. века на црквеним саборима расправљало се о прогонима неверника, а 1215. на Четвртом латеранском концилу папа Иноћентије ИИИ је донео одлуку о организованом гоњењу "херетика" такозваних непријатеља 'правоверне цркве'.

Иноћентије III. (1161, папа 1198-1216) био је у своје доба апсолутни духовни господар католичког дела Европе. Тежио је да оствари доминацију папске власти над сетовном влашћу европских владара, организовао је Трећи крсташки рат, наређивао је истраге и прогон "херетика" у Босни и Француској.

Надлежност прогона херетика и суђењима непријатељима цркве поверена је доминиканцима 1235, а нешто касније, 1246, ово право је дато и фрањевцима.

Судски поступак био је у тајности, окривљени су испитивани путем тортуре, а осумњичени нису могли да позову сведоке нити бранитеље. На основу одлуке суда помоћу посебних справа за мучење (стискање ногу, тзв. шпанска чизма, стискање главе, растезање тела, гушење водом, паљење ватром и сл.) инквизитори су изнуђивали признање окривљеног. Уколико окривљени под мучењем призна, а пред судом порекне признање, поступак истраге (тј. мучења) се понавља. "Херетици" су осуђивани на казну смрти спаљивањем на ломачи. Успутна казна било је одузимање имовине осуђеног.

Инквизиција је забрањивала верницима да читају књиге које је црква забрањивала. Водила је борбу и против "вештица и чаробњака". Илустративан пример инквизиторских поступака дат је, екранизацијом, у филму 'Име руже'. По неким оценама најгора је била инквизиција у Шпанији. Од 13. до 19. века број спаљених "херетика" достиже цифру од неколико стотина хиљада.

Наполеон I званично је укинуо инквизицију 1808.

Димензије инквизиторских злочиначких поступка, који је подразумевао унапред дату сумњу и поступак осуде без адекватне одбране омогућавао је елиминисање политичких противника.

Сурове методе осуде која није познавала право самосталног промишљања, супротног мишљења или одбране супротног стајалишта пренела се и у модерно доба кроз различита фигуративна означавања њене суштине, најчешће одређених поступака носилаца моћи и власти који угрожавају елементарна људска права.