Cedomorstvo smrtni greh

Lazna propaganda kneza demona , otpalog andela lucifera ,kojega mi koji verujemo u reci Spasitelja ili na grckom Hrista , jos nazivamo satanom a koja hara ovom planetom, je nametnula stanovnicima ove planete , verovanje ili bolje reci ubedenje da bice koje se nalazi u utrobi svoje majke, zapravo nije zivo ,sve do nekog odredenog perioda o kojem odlucuju medicinski radnici prema svojim potrebma .

Na taj ih nacin podsticu da se odlucuju vec pri i najmanjim zivotnim problemima da ubijaju ta nevina i nemocna ljudska bica jos dok se nalaze u utrobama svojih "majki".

Satna ,ili kako ga Hristos naziva otac lazi , na taj nacin uskracuje priliku milionima ovih nevinih ljudskih bica , da svojim ocima ugledaju svetlost dana i uzivaju u zivotu na ovoj planeti ,koji im je dan od Boga.

Sto je tragicnije od samog zlocina , pocinjnog nad nevinom decicom u utrobama njihovih "majki" , on ih svojim laznim teorijama oslobadaju osecaja krivice za pocinjni zlocin , pa tako oni prevareni buduci cak i ne neosecaju potrebu da pokaju za monstruozni greh koji su pocinili nad nevinom decicom , nesvesni cinjnice da ukoliko se pravovremeno iskreno ne pokaju , zbog takvog zlocina , primice kaznu Boziju i zavrsiti ,kako Sv.Pismo tvrdi u ognju vecnom .

Аутор текста:

Владимир Чановић

Од искона, тачније од времена Адамовог људи убијају једни друге. Први убица по предању, Каин, убио је свог брата Авеља!

То траје до дана данашњег.

Постоји једна врста убиства која својом перфидношћу и трагичношћу самих последица превазилази сва до сада почињена убиства у историји цивилизације.

Реч је о убиству које један народ врши над самим собом, кроз легализовано и пропагирано вршење абортуса.

Први сачувани писани споменици у којима се помиње абортус пронађен је у Кини и потиче из времена владавине Схен Нунга између 2737 и 2696. године пре наше ере.

Абортус је данас, због осавремењивања техника и легализације у великом броју земаља, врло распрострањена и учестала ствар. Према подацима Светске здравствене организације годишње се у свету изврши око 55 милиона абортуса. Процењује се да се у Србији годишње изврши око 200.000 абортуса, наспрам само 90.000 рођених беба. Без обзира на све последице и упозорења лекара, код нас се још увек према важећем закону легални прекид трудноће може урадити на женин захтев, уколико она има више од 16 година, и уколико трудноћа није старија од десет недеља.

На такав корак сваке године одлучи се и шест-седам хиљада малолетних девојака које похађају основну или средњу школу.

Једна стара кинеска пословица каже да је почетак мудрости назвати ствари њиховим правим именом.

Абортус јесте намерни прекид трудноће са циљем уништења фетуса; јединствени је феномен јер је то хируршка интервенција која разара и одбацује нешто што је најчешће у потпуности здраво и живо, особу која је у развоју, те прекида природан процес. Медицина зна за неопходност уклањања болесних делова тела, различитих врста тумора, канцерогених ткива и слично, али код абортуса имамо уклањање нечега што је здраво, и што је - људско биће.

Са тачке гледишта савремене биологије (генетике и ембриологије) живот човека почиње од момента зачећа, од тренутка спајања мушке и женске полне ћелије и образовања јединственог једра; та ћелија садржи непоновљиви генетски материјал који одређује пол детета, боју очију, тен, висину. Живо људско биће које расте, развија се, сазрева, стари и умире, у својој суштини је непромењено од момента зачећа до краја свога живота, и самим тим је од непроценљиве вредности.

Абортус представља намерно и насилно одузимање елементарног права на живот, а и самог живота као светиње У току читавог унутарматеричног развоја, нови људски организам не може се сматрати делом тела мајке. Он се не може поредити ни са делом органа мајчиног организма. Зато је очито да је абортус у било ком стадијуму трудноће намерни прекид живота човека као биолошке индивидуе...

======================================

"Гле нико нам не може опростити ако нам Ти не опростиш, јер Теби сагрешисмо. Нико нас на небу и на земљи не може спасти од зла видимог и невидимог, осим Тебе, Господе, коме се даде свака власт на небу и на земљи. Сагрешисмо, опрости, по молитви пречисте мајке Твоје приснодјеве Марије. Теби слава и славопој, и сила и власт, и господство и поклоњење од свих родова и народа, небесних и земних, у све векове и у сву вечност, са Оцем и Духом Светим. Амин."

Св.Владика Николај

Бела куга хара отаџбином

Демографи у Србији из године у годину бележе негативан природни прираштај и забринути су за судбину и опстанак нације, с обзиром да се дечји плач све мање чује и да се млади брачни парови све ређе одлучују за друго дете, док је трећи потомак у породици постао права реткост.

У 2002. години у Србији је умрло 102.785 особа, а рођено је 78.101 беба, што значи да је (због негативног салда од преко 24.000) нестао један мањи град.

- Основно је право народа са ниским наталитетом и растућим ризиком нестајања да о томе буде на време обавештен. Бела куга која хара Србијом опомиње да наш народ може да доживи судбину цивилизација које су нестале, попут Инка и Маја.

Мајке као хероине

Према мишљењу ауторке књиге "Зашто Срби нестају", држава и све њене надлежне институције морале би да се суоче са проблемом. Као прво, требало би одредити пронаталитетну политику и изнаћи начина како да се млади брачни парови подстакну на продужетак врсте.

- Друштво и медији требало би више да пишу о Србији као "смежураној старици", без задовољавајућег прираштаја и да од мајки са више деце стварају хероине, а не да то чине од успешних јавних личности - каже она.


Да није негативног природног прираштаја у Србији би данас живело 27 милиона људи. Далеке 1840. године било нас је 5,5 милиона, а данас нешто више од шест милиона - каже мр Биљана С. Спасић.

Она наглашава да не треба заборавити да је у протеклих сто година наша држава преживела осам ратова, у којима је изгубила око 4,5 милиона становника.

- Приближно толико их је отишло из земље и нови живот започело у иностранству. Годишње се у Србији обави око 300.000 абортуса, што значи да се сваке године не роди по једна општина величине Новог Сада, а четвртина брачних парова не може да има децу због стерилитета.

С друге стране, старосна структура становништва није повољна, па је у Београду просек старости 45 година, у централној Србији 40,9, а у Гаџином Хану чак 65 година...

Годишње се у Србији нецивилизациски погуби преко 200.000.
деце .

Тако је од Другог светског рата до данас убијено више од десет милиона људи

Бела куга као болест поодавно је захватила наш народ и нашу државу.Сва статистика, анализе, мишљења стручњака из разноразних области воде ка једном једином закључку - "бела куга"прети да једноставно нестанемо са лица земље.

Најпесимистичкије прогнозе стручњака су још конкретније - ако се овако настави, Срби ће за 500 година и биолошки изумрети.
Подаци и статистика су суморни. Да постоје ваљани разлози да се позабавимо овом темом,нека послужи најновији податак да на сваки брак у Србији долази 0,88 посто деце. Другим речима, Срби умиру и ако се,не дај боже,овако настави већ 2100. године, у централној Србији биће 2.100.000 становника, Војводини 800.000, док би на Косову и Метохији тај број, према садашњем популационом тренду, био чак 4,4 милиона.

Дакле у својој држави бићемо национална мањина!

Ови подаци су плод десетогодишњег рада мр Биљане Спасић,
професора у Економској школи у Крагујевцу, чија књига ускоро излази из штампе. Ако се и питамо "шта ће бити с нама до пошљетка",онда нам одговор на ово питање не даје разлога за оптимизам.Штавише. Проблем неминовно мора да се пресели у институције и да држава сходно искуствима популационе политике, која је у свету присутна још од средине 19. века (Француска), омогући пре свега здраво економско полазиште за решавање овог проблема.

Но да бисмо дошли до разлога зашто се доспело у популациони ћорсокак, морамо се вратити у своју националну историју. "Белу кугу" су,према мишљењу Спасићке, узроковали ратови (геноцид), чедоморство (аутогеноцид), самоубиства и сеобе.

- Депопулационим процесима захваћен је народ у Србији и Војводини и ми неминовно срљамо ка демографском суноврату. Једноставно речено,Србија у све мањем броју рађа децу и по броју живорођене деце последња смо земља у Европи - каже мр Спасић,поткрепљујући то бројним подацима.

Ако се као полазиште узме податак немачког географа др Алојза Фишера фон Егера о броју балканских народа почетком прошлог столећа долазимо до чињенице да се турски народ бројчано увећао за 400 одсто,албански за 700 одсто, румунски за 45 одсто, бугарски 38 одсто и грчки за 35 одсто. Једини народ који се не увећава, већ умире је српски народ.

То поткрепљује и професор Павле Шафарик који је 1840. године записао да је број Срба 5,5 милиона. Данас, у Србији живи свега 6.180.000 Срба.

Па ипак, када је демографија у питању Србија као држава карактеристична је и по дијаметрално супротним трендовима у њеним крајевима.

Док се у Србији и Војводини последњих година бележи значајан морталитет, на Косову и Метохији током последњих 80 година имамо прави беби-бум.

Рецимо, Шиптара је 1921. године, било 140.000. Данас их према свим релевантним подацима има више од два милиона, а већ смо поменули да ће их 2100. године бити чак 4,4 милиона. Опет у Војводини је 1948. године било 2,2 пута више становника него ли на Космету, да би данас Косово и Метохија били бројнији за око 200.000 људи.

- Косово и Метохија је подручје које има највећу стопу наталитета у свету последњих осам деценија. И све општине на Космету имају позитиван природни прираштај осим Зубиног Потока који је насељен Србима - каже мр Спасић.

Опет у Србији позитиван природни прираштај у 1999. години од 157 општина имали су само Лозница, Пожаревац и Гроцка, док ни једна општина у Војводини није имала више рођених од умрлих. Простом рачуницом долази се до податка да је само у 1999. години број умрлих у односу на број рођених у плусу за 29.222. Дакле, у једној години изгубили смо град величине Деспотовца.

Логична последица "беле куге" је и старење нације. На Косову и Метохији млади до 19 година у укупној старосној структури учествују са 54 одсто,а стари од 60 година са свега 6,9 одсто. Дакле, сваки други Албанац млађи је од 19 година. Са друге стране, тек сваки четврти Србин млађи је од 19 година.

- Подаци нам говоре да се морамо суочити са чињеницом демографског старења становништва. И Црна Гора и Војводина са просеком старости од 37 година, прекорачиле су праг од 30 година, који се сматра почетком старења нације - каже мр Спасић додајући да је ова констатација од круцијалног економског значаја када се има у виду дугорочно планирање здравства, социјалних служби, образовног система. И ако се овако настави,уместо школа и обданишта, зидаћемо старачке домове. Уосталом,почетак краја једне нације наступа онда када становништво изнад 65 година буде два и по пута бројније од осталог становништва.

Поврх свега Србија је у протеклом веку у ратовима изгубила више од четири милиона људских живота. А стручњаци и борци против абортуса израчунали су да су чедоморством од Другог светског рата наовамо "убијене три Србије".

Почетком деведесетих година српску јавност ужаснула је исповест др Стојана Адашевића који је 38 година радио у КБЦ "Дедиње".Др Адашевић је изјавио да је у току своје гинеколошко-акушерске каријере која је трајала 26 година "убио читав један град величине Смедерева".

- Урадио сам око 50.000 абортуса и свестан сам да сам тако убио читав град. Прекинуо сам онда када сам урадио један захват и када сам видео живо и формирано дете. То ме је ужаснуло и почео сам да схватам да у ствари убијам децу - рекао је др Адашевић.

Примери из његове лекарске каријере су сабласни. Рецимо, дешавало се да се у истој болници, на једном спрату лекари боре да очувају трудноћу жене у петом месецу трудноће, а да код друге жене раде абортус у истом месецу. Др Адашевић каже да отуда и не чуди податак што су по стерилитету Српкиње прве жене у Европи и готово једна трећина жена има проблема са рађањем деце.

- Народски речено, од абортуса се материца изгребе. О томе се код нас не говори много из разноразних разлога - напомиње др Адашевић.А подаци су фрапантни. Званично претпрошле године у Србији је урађено око 198.000 абортуса. За 20 година урађено је више од два милиона абортуса.

Ни тај број није коначан јер абортуси у приватним клиникама се не воде у званичним статистикама. Поред Русије, Кине и СРЈ има најлибералнији закон када је у питању абортус. Али и ту смо изузетак. Само у Србији девојчица са 16 година може да се определи за абортус без сагласности родитеља.

У којој мери је "бела куга" начинила демографску пошаст у Србији понајбоље се види на примеру српског села.
- Ми често у шумадијским селима имамо двадесетак сахрана, а ниједно крштење - каже Његово преосвештенство епископ шумадијски академик Сава (Вуковић), један од највећих бораца за побољшање наталитета у Србији.

Према мр Спасић изумирање села је кључни проблем демографске кризе у Србији.

- Села се празне, огњишта гасе.

Језиком статистике рекли бисмо да од 100 одсто села, већ не постоји 72 одсто или у више од две трећине села угашена су огњишта - илуструје наша саговорница и напомиње да у источној Србији има села где је просечна старост преко 60 година. Постоје села у којима се и деценијама није заљуљала колевка, нити чуо плач бебе. Примера ради, 1996. године затворене су школе у селима Горњи и Доњи Гајтан, Туларима код Медвеђе...

У селу Косанчић код Бојника било је до пре двадесетак година око хиљаду ученика, а сада стотинак. У селу Миљајици школу похађају свега двоје ученика.

- У албанским селима имају других проблема. Како да прошире учионице.

То је стварност - каже мр Спасић.

Све у свему, проблем "беле куге" одавно је закуцао на српска врата.

А како стоје ствари, одлагање да се ухватимо у коштац са „белом кугом" опет ће коштати нас - као народ и као државу. Искуства популационе политике у свету су контрадикторна. Чак у развијеним земљама као што је рецимо Шведска где се рађање деце стимулише од рођења до колеџа социјална политика показала се као недовољна. Мада нико не спори да је економски фактор битан, искуства су показала да он није и пресудан када је у питању ублажавање "беле куге".

- Проблем "беле куге" не решава се само побољшањем животног стандарда. Потребни су значајнији и суштинскији захвати да би родитељство, а пре свега материнство поново задобило значајно место на лествици животних вредности. Потребно је лечити савремену, а у ствари најстарију људску болест,а то је егоизам- каже за "Глас" Његово преосвештенство епископ Сава. Према његовим речима, врло често родитељи се не одлучују на рађање из чисто себичних разлога, не желећи да поремете свој конформизам.

Рађање и подизање деце представља - жртву, на коју је савремени човек све мање спреман.

- Још један значајан моменат на који држава треба да обрати пажњу био би покушај да се створе услови за уравнотежење тежњи савремене жене за каријером и материнством. Потпуно је неприхватљиво и за друштво погубно уколико жена треба непрестано да бира између ова два пута, а да је при том материнство далеко испод успеха у послу на друштвеној лествици вредности.

У утицају и мењању "идејне" позадине беле куге састоји се и део мисије цркве - напомиње епископ Сава.

Уместо 27 - шест милиона

Да нам се није догађало све што нам се догађало; седам ратова у овом веку, геноцид, чедоморства, самоубиства; у Србији би, према мишљењима стручњака, данас живело - око 27 милиона Срба

Novi Ustav Srbije u clanu 63, pod naslovom :

Sloboda odlučivanja o rađanju

koji glasi :

Svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece.

odobrava i podrzava monstruozni zlocin ubijanja ili bolje reci planski smisljene likvidacije , dece u utrobama njihovih "majki" i osporava im pravo na zivot.

Protonamesnik Dusan Gnjatic


Cedomorstvo - vapijuci greh pred Gospodom

Pred pocetak Casnog i Velikog posta, u vreme kada su svi pozvani na pokajanje, Sveti arhijerejski sinod je umolio preosvecenu eparhijske arhijereje da pozovu podrucno im svestenstvo da lekare i babice, za koje se pouzdano zna da vrse abortuse, do pokajanja, ne pripustaju Svetoj tajni Pricesca, i lise ih prava na rezanje slavskog kolaca. Sveti sinod se rukovodio cinjenicom da ako se ne stane s tom praksom, u dogledno vreme moze doci do bioloskog istrebljenja srpskog naroda.

Cedomorstvo - vapijuci greh pred Bogom - osudjeno je od celokupnog kanonskog i svetootackog predanja Crkve. Stav nase Crkve nije nista novo za one koji koliko toliko zive zivotom Crkve.

Medjutim saopstenje Svetog sinoda je, sudeci na osnovu reakcije javnog mnenja, pokazalo u kolikoj meri nasi vernici ne poznaju svoju Crkvu, njeno ucenje i stavove o porodici, kao osnovnoj celiji drustva i domace crkve. I danas su se reci Matije Beckovica, pokazale istinitim: "Oni koji skidaju kapu ili ne puse u crkvi smatraju se teolozima".

Oni, pak, koji poznaju ucenje svoje crkve i njen stav o abortusu, u prilici su ovih dana da saznaju, na osnovu reagovanja javnog mjenja, stvari od kojih se hvataju za glavu. Podaci o broju izvrsenih abortusa su u najmanju ruku porazavajuci.

Tako saznajemo da se samo u Srbiji danas izvrsi oko sto pedeset hiljada abortusa godisnje, i to prema zvanicnim, registrovanim podacima. Po nezvanicnim, sam Gospod zna.

Iole razuman covek, pa cak i oni koji se tako strastveno bore za slobodu zene i koji govore kako "majke" (ako se ubice svoje djece mogu nazvati majkom) imaju pravo na izbor da rode ili ne rode, a u isto vreme precutkuju da i dete ima pravo na zivot. Morali bi da se zamisle nad ovom porazavajucom brojkom: ako svake godine bude likvidirano sto peteset hiljada dusa, za deset godina to je milion i po, za dvadeset tri miliona.

Pojedini lekari ovaj gnusni zlocin opravdavaju navodnom brigom o adekvatnoj i strucnoj lekarskoj zastiti zene, jer ako se abortus zabrani zakonom, onda ce nam se navodno desavati da nam zene dolaze sa sepsom i pred umiranje, a ko ce tada snositi odgovornost? Pogledajmo sta statistika govori o tome. U uzoj Srbiji, na primjer, do potpunog legalizovanja pobacaja, u 1969. godini, zabelezena su 34 smrtna slucaja, a posle pune liberalizacije, u 1986. godini, ni jedan. Medjutim, kako pise dr. Nedeljko Kangrga, "potpuna liberalizacija donosi sa sobom ogromno povecanje tog utrobnog cedomorstva". Tako je vec u 1969. godini u uzoj Srbiji bilo 119.879 pobacaja, a u 1986. godini 161.480. Sami presudite, koliko koristi, a koliko stete je nanela legalizacija abortusa.

Izjava ginekologa Stojana Adasevica (objavljena u nedeljniku NIN), koji je u svojoj karijeri obavio oko 48 000 abortusa, i koji pokajnicki izjavljuje: "da je ubio celo Smederevo i da iako mu drzava daje za pravo da radi abortuse, on kao hriscanin-pravoslavac nema ipak na to pravo". Na zalost mali je broj onih koji su sa razumevanjem prihvatili apel majke Crkve, ili se ne oglasavaju iz straha da im se ne prisije etiketa nazadnjastva i mracnjastva.

Zar neko ko nema potpuno spaljenu savest moze i da pomisli da ce Gospod na ovaj gnusni zlocin i pokolj dece jos u majcinim utrobama gledati tek tako?

Zar nas nasa stradanja samo u zadnjih osam godina nisu nicemu naucila. Da li je moguce da i danas mnogi postavljaju pitanje otkuda i zasto ovakva iskusenja i stradanja zadesise bas nas?

Evo, da nista drugo gresno ne ucinismo, zar ovo nije i previse, zar u svetlu napred iznesenih cinjenica gnjev Gospodnji nije opravdan, zar ne bi smo trebali reci kao onaj pokajani razbojnik:

"A mi smo pravedno osudjeni, jer primismo po svojim djelima kao sto smo zasluzili" (Lk.23,41).


Crkva, kroz celu svoju istoriju, osudjuje ubistvo nevine djece, rodjene i nerodjene. U Ucenju dvanestorice apostola, tzv. Didahi, iz osamdesete godine poslije Hrista, hriscanima je receno: Ne smete vrsiti pobacaj. Ne smete unistavati novorodjencad...

Sveti Vasilije Veliki pise:

"Zena koja je smisljeno unistila plod mora da plati dug za ubistvo. A oni koji vrse pobacaj i sami su ubice".

Crkva je oduvek smatrala da licnost nerodjenog deteta postoji od zacesa, tj. od sjedinjenja zenske i muske jajne celije, i taj stav se nije izmjenio ni za jotu do dana danasnjeg.

Crkva je na Spasitelja naseg, Isusa Hrista, koji je temelj sveukunog naseg zivljenja, uvek gledala kao na Boga sjedinjenog sa svojstvima savrsene ljudske prirode i to od trenutka Njegovog zaceca.

Takva shvatanja prisutna su i u Starom i u Novom Zavetu.

"Prije nego izide iz utrobe, posvetih te, za proroka narodima postavih te" (Jerem.1,5);

"Gospod me pozva od utrobe, od utrobe matere moje pomenu ime moje" (Isaija 49,1,5);

"A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodacu svojom" (Galat.1,15).

U Starom Zavetu bukvalno su se uzimale rijeci Mojsijevog zakona da svaki onaj koji "cini takva djela treba da umre".

Tako je za preljubocince, homoseksualce, rodoskrvnike i one koji imaju polne odnose sa zivotinjama zapovedjeno da se pobiju.

Zar cedomorstvo nije gore od ovoga, ukoliko je moguce vrsiti komparaciju ovih grijehova?

Dokaz da plod ima potpune ljudske osobine, pa cak i svoj duhovni zivot, prvi su doneli Jevandjelisti:

"A Marija ustavsi onih dana otide hitno u gorski kraj, u grad Judin... A kad Jelisaveta cu pozdrav Marijin, zaigra dijete u utrobi Njezinoj" (Lk.1, 39-40).

Sveti Kirilo Jerusalimski veli:

"Sveti Jovan Krstitelj poskocio je u utrobi majke svoje, prepoznavsi Boga, to jest Bogomladenca".

U Novom Zavetu se ista rjec upotrebljava i za plod i za dete u povojima. Novi Zavet i ne poznaje rec plod; plod je - dete.

Najbolji pokazatelj koliko Crkva vrednuje plod, jeste njeno ucenje o ovaplocenju:

"Danas je pocetak naseg spasenja i otkrovenja vjecne tajne: Sin Boziji postaje Sin Djeve, a Gavrilo blagovjesti blagodat.

Uskliknimo stoga i mi sa Njim Bogorodici:

Raduj se, blagodatna, Gospod je s Tobom".

Tropar na praznik Blagovesti ne govori o tome kako je Djeva nosila u utrobi komad neceg beznacajnog, niti da ce plod u njenoj utrobi postati jednog dana Spasitelj.

Naprotiv, Crkva proslavlja Hrista kao Spasitelja Hrista od samog besemenog zaceca.

Crkva proslavlja Hrista, Bogorodicu i Jovana Krstitelja Gospodnjeg od samog njihovog zaceca. Hristos se naziva "Bogom medju ljudima" od samog zaceca.

Kako bismo naveli na pokajnicko razmisljanje sve one koji zagovaraju pravo zene na pobacaj, s pretpostavkom da veruju u Hrista (jer ako ne veruju onda ih se i ne tice vapaj Crkve), neka samo kao hriscani zamisle sledecu gresnu pretpostavku.

Da je Hristos podvrgnut pobacaju, da li bi to bio imalo manji zlocin od onoga koji su ucinili oni sto Hrista razapese na krst?

Interesantno je zapaziti kako pojedini zameraju Crkvi da je "saopstenje Svetog sinoda hladno".

A kakvo bi trebalo da bude?

U cemu se ogleda ta hladnoca, kako je trebalo da se saopsti?

Crkva, kao brizna majka, ne proklinje i ne poziva na linc one koje imenuje i odstranjuje od Svete tajne Evharistije, nego ih zove na pokajanje.

Dakle dok se ne pokaju i ne prestanu sa cinjenjem zlocina odlucuju se, a kada se pokaju Crkva ih ceka da ih, kao svaka brizna majka, primi u svoj nezni zagrljaj. Crkva je saptala, propovedajuci u hramovima - koliko li je samo beseda na ovu temu izrecenih - ali deca njena nisu obracala paznju na njen materinski glas.

Danas, kada je majka gromko zapretila, pojedini se cude:

cemu ljutnja, cemu takav glas, zar to nije moglo lepse da se kaze?

Zar Sveti Jovan Preteca Gospodnji nije pretio, govoreci:

"Pokajte se, jer se priblizi Carstvo nebesko"?

Ponekad, da bi je culi, Crkva mora i da vice. Ako je htela da je svi cuju, ona je morala da zavice gromko i silovito, tako da nemogu reci vise kako nisu znali ili ne znaju sta cine.

No iako je gromko viknula, svako ko cuje i razume taj glas majcinski, neka sa radoscu, bez roptanja, pohita Nebeskom Ocu i neka zavapi Zivotodavcu za oprostaj.

Autor teksta :

Protojerej-stavrofor Vasilije Tomic


Boj se Boga, ne ubij nevino i nezasticeno

Ova moja tuzna i turobna razmisljanja nastala su pred praznik Rodjenja Presvete Vladicice nase i Bogoroditeljke Prisnodjeve Marije.

Rijec "radjanje", i sve moguca njena znacenja i varijacije, pocela je nekako da se kovitla mojom dusom i da me odvodi sudbinama mojih znanh, i dragih, i samom narodu kojem pripadam.

Ovih, nesrecnijih od nesrecnih, mjeseci pratimo sudbine svoje u mucenicima i izgnanicima srpskim sa Kosova. Boli nas njihov bol i nesreca a jos vise nas pece nasa nemoc da im stvarno pomognemo. Progone nas njihovi progoni i pritiska nas saznanje da smo, kao narod, ponizeni i obespravljeni, postali smetliste svijeta.

Iznose se tragicne brojke srpskih prognanika i vecina se slaze da je njihov broj oko dvije stotine hiljada.U isto vrijeme stoji i tuzna brojka Srpcadi, ugusene i raskomadane u utrobama njihovih ne-majki. cudnom koincidencijom, brojke se poklapaju.

Srbi, velimo mi, narod stari i Bozji, ubiju godisnje, po-bace na djubrista, u prljave, otpadne vode dvije stotine hiljada svoje djece.

Najprostijom racunicom, mnozenjem godina otkako to cinimo dolazimo do milionskih brojki koliko bi nas bilo a koliko nas sada nema.

Srbija je grozni i grozomorni rekorder.

Neka istrazivanja (Olga Vasiljevic) su pokazala da je najvise pobacaja bilo u Srbiji, bez pokrajina: 131%, a najmanje na Kosovu: 24,1 %.

Pa sad, Gospode, Ti se upri i pomagaj a mi cemo se zdusno tamaniti!

Davno je receno i prorokovano za ovo doba da ce onaj narod, u kojem ce se pobacaj prihvatiti kao nesto "normalno", tim svojim samoubijanjem doseci najdonju granicu svog moralnog pada.

Mi, izgleda, nemamo kud dublje.

Da nas bar kosnu rijeci i opomene nasih svetih i mudrih; starog naseg Patrijarha, koji nas moli i opominje da ce "bela kuga", kojoj smo sirom otvorili sva vrata uciniti da postanemo nacionalna manjina u samom sredistu svoje maticne zemlje.

"Pobacaj je najglavniji nacin na koji se narod predaje samounistenju." (Prim. dr Nedeljko Kangra)

Strasno je kako se mi lako predajemo svim bjelosvjetskim glupostima i kako se lakomisleno povodimo za njima.

Drugi broje sebe, vode racuna o svojoj narodnoj kuci, podsticu svoj rast, jacaju.

Citamo izjave nekih nasih nesrecnica, cije su utrobe bile grobovi za dvocifren broj umorene djece, da im je lakse poci na "ciscenje" nego zubaru.

Vicemo na "novi svjetski poredak" jer smo na svojoj kozi osjetili njegov otrov.

I ova nepocinstva, sa ubijanjem najnevinijih, tog "novog poretka" svijeta bez Boga i protiv Boga.

Treba li podsjecati da je ovo bezakonje, 1920. godine, prvi put ozakonio Lenjin. A danasnji glavari i ideolozi novog bogo-bornog svjetskog (bez)poredka izracunili su i iskalkulisali da na ovoj, od njih prisvojenoj, planeti ima previse "nepotrebnih - kako oni kazu - prezivara". Pa su izracunili koliko bi ih trebalo da preostane da bi Ne smetano mogli da uzivaju u blagostanju. Zato se dadose da po svijetu stvaraju i siju bune i ratove, glad izazivaju, da tamane i ubijaju.

Ovaj od svih najnesrecniji vijek, dokle god bude bilo pamcenja, bice zapamcen po tome da je podsticao smrt a gusio zivot.

Ako bude bilo pamcenja, pripovjedace se da su najvisi zemaljski sudovi, sirom bogatog, "razvijenog", svijeta, koji bi trebalo da stite pravdu opravdali i ozakonili ubijanje nemocne djece.

Gdje god je bilo pitanje, da li ce najvisi ljudski sudovi slijediti Zakon Bozji ili ce ici protiv njega, ljudski sudovi su se, kao po nalogu Necastivoga, redovno uskopitili protiv Boga i Zakona Bozjeg.

Gdje god se pomene "sirenje granica ljudske slobode", covjek odmah treba da zna da se tu radi o sirenju ionako presirokog ambisa grijeha u koji se survava ovo nesrecno covjecanstvo.

I sve se dalo da preteski grijeh - ubijanja najneduznijih - prikaze kao"slobodu zene".

O kakve nakaradne misli. Muskarac i zena ucestvuju u grijehu a samo zena ide da joj ostrim medicinskim instrumentima riju po utrobi, cerece i vade majusno, nemocno djetence. (Ja namjerno velim: djetence, jer me Rijec Bozja, Sveto pismo, uci da za plod u utrobizeninoj ne postoji drugi izraz nego: dijete).

"Vrsenje pobacaja, 'legalno', ili na drugi nacin, unizava zene na nesto vise od seksualne imovine muskarca, koji, u seksualnoj, 'slobodnoj', atmosferi danasnjice, nemaju razlog da se pretvaraju da zene smatraju visim od sebicnog sredstva zadovoljenja." (Svetinja zivota i cedomorstvo) "To je ironija: Zena koja zasluzuje ljubav, a i sama poseduje materinski nagon, treba da ostvaruje svoja prava nasiljem, i fizickim i psihickim, koje se vrsi nad njom, uz njenu saglasnost i ucestvovanje." (Prim. dr Nedeljko Kangrga).

Veli Mitropolit nikopoljski Meletije: "Prosto je neshvatljivo, ako nije znak krajnjeg licemerja, da isti ljudi koji se, s jedne strane bore za ljudska prava i zbog njih se busaju u prsa, s druge strane bivaju zagovornici pobacaja koji predstavlja gazenje najelementarnijih prava na rodjenje i zivot najnevinijih i najnezasticenijih ljudskih bica!

Neshvatljivo je za zdravu ljudsku logiku da se u ime covecanstva i prava na zivot neko bori za ukidanje smrtne kazne a istovremeno trazi ozakonjenje abortusa.

Osecamo odvratnost prema majci koja je tek rodjeno dete bacila u kantu za djubre, a nosimo cvece onoj koja je to isto dete po-bacila i unistila u dostojanstvenoj atmosferi opercione sale". (isti)

Da bi opravdali neopravdljivo i zamutili bistro, mudrijasi rastezu svoju pamet do u najsitnije niti, pa vele: Covjek rodjenjem postaje "covjek", a dotle je, po njima: "izraslina", "tumor", "obican grumen tkiva" i... Da nebrajam sve njihove izraze i kovanice. Po njima, sve je relativno; sve stvar moga shvatanja i prihvatanja a ne volje Bozje, utkane u same osnove zivota.

Tako, za zenu, koja se raduje radjanju i zivotu, ono sto je u utrobi njenoj - to je covjek, drag i zeljen. Za drugu, koja se lakomisleno predala grijehu bluda, ono sto je zaceto u njoj, to je "izraslina", "tumor". "Kao da postoji neki 'misticni trenutak' pre koga je plod bio obican grumen tkiva, a posle koga postaje dete, covek". (Svetinja zivota i cedomorstvo). Stvar je jasna: "Bez oplodjenog jajasca nema fetusa. Bez fetusa ne moze da se prirodno rodi beba. Bez bebe nema ni deteta, a bez deteta ni coveka". (Djordje T. Vukovic)

Mitropolit nikopoljski Meletije prica kako je u jednom americkom casopisu procitao sledece:

"Na ginekolosku kliniku ulece jedna zena. Posle nekoliko minuta prevremeno se radja dete, staro svega 22 nedelje (oko pet meseci). Ova majka zeli da njeno dete zivi! I cela bolnica se stavlja na uzbunu da bi sacuvala njeno prevremeno rodjeno dete u zivotu. Poznati lekari groznicavo rade, trose se ogromna novcana sredstva... Istog dana, i istog casa, na drugom odeljenju, u istoj bolnici, jedna druga zena vrsi pobacaj, jer ne zeli da rodi drugo dete. I lekari joj tvrde da dete od cetiri meseca nije covek nego izlisna izraslina u majcinom telu."

Mi, hriscani, znamo, i treba da tu istinu branimo, da je pocetak covjekovog zivota u momentu njegovog zaceca.

Na Blagovjesti, tacno devet mjeseci prije rodjenja Gospoda naseg , slavimo njegovo besjemeno zacece.

"Kao pravoslavci, mi verujemo da je Bozji Logos (Slovo) izisao i sjedinio se sa ljudskom telesnom klicom Isusovom u trenutku zaceca"
(Lk. 1, 26 - 38).


I Marijina tetka Jelisaveta, majka Sv. Jovana Krstitelja, svedoci da "od radosti zaigra dete u utrobi njenoj, kada je cula glas Presvete Deve Marije" (Lk. 1, 44).

"Ovo je svedocanstvo da dete, iako nerodjeno, ima dusu, ima dar da pozna Boga i Spasa svoga, i da se obraduje, jer se ne radja za smrt vec za zivot" (Zeljko Kotoranin).

Nauka je utvrdila - ako se vec svi pozivaju na nauku - snimljeno je i da se vidjeti: 18 dana poslije zaceca pocinju da se osjecaju udari srca zametka i pocinje da funkcionise sasvim poseban, njegov sopstveni sistem krvotoka; 7. nedjelje kod nerodjenog djeteta registruju se mozdani impulsi, ono vec ima obrazovane spoljasnje i unutrasnje organe, oci, nos, usne, jezik; u 12. nedjelji, kada se dopusta abortus, obrazovani su vec svi organi djeteta i predstoji im samo da se razviju. Dijete vec okrece glavicu, stiska sacice, pravi grimase, pronalazi svoja usta i sisa prstic.

Snimak pobacaja djeteta od 12 nedjelja pokazuje da ono predosjeca opasnost od ubilackog instrumenta , koprca se silovito. Povecavaju se otkucaji srca od 140 na 200. Dijete siroko otvara svoja usta za krik, bezglasni krik. Brani se od ubilackih instrumenata, gleda da pobjegne od njih a potom se, vec uhvaceno, otima. (Sveti-njazivota i cedomorstvo)

Proroku Jeremiji veli Gospod, da prije no sto ga sazda u utrobi matere njegove, znade ga, i prije no sto izide ih utrobe, posveti ga i za proroka narodima postavi ga (Jer. 1, 5).

Ovim nam se kaze, da je svaki ljudski zacetak vec zapisan u Knjizi Bozjoj; kao god bezboznici covjeka u utrobi matere njegove zvali, za Gospoda Boga Stvoritelja to je covjek i za svaki ljudski zivot, prizvan iz nebica u bice, dacemo pred Bogom odgovor.

"Onoj gresnici koja je izbacila u sebi zaceti plod, da ne vidi ovoga sveta, taj plod nece dati da vidi novi vek", opominje sveti jefrem Sirin.

"Grijeh djete-ubistva lisava roditelja blagodati Bozije. U starini za takav cin zene su od Crkve odlucivane (uskracivanjem prava na primanje Svetih tajni Hristovih, tj. Sv. Pricesca) na 20 godina.

Grijeh djeteubistva vapije k Bogu za kaznom i smatra se i gorim od smrtnoga. Ubijajuci nerodjeno dijete, roditelji ubijaju sebe.

Ukoliko nerodjeni covjek, kao i covjek rodjen i odrastao, ima svoju besmrtnu dusu, poslije smrti roditeljima neminovno predstoji susret sa dusama djece koju su ubili!" (Svetinja zivota i cedomorstvo).

Mi bismo bili nepravedni ako bismo svu krivicu svalili samo na zenu. Blud je grijeh dvoje ljudi.

Tako i muskarac snosi podjednaku odgovornost sa zenom; zeni su pridodate muke stradanja u operacionoj sali i realan rizik trajne besplodnosti i mnostva kojekakvih oboljenja.

"Zasto sejes onde gde zemlja zeli da upropasti plod, gde je mnogo besplodnosti, gde je unistenje pre radjanja. Jer cak ni bludnicu - veli sv. Jovan Zlatousti - ne ostavljas da bude makar samo bludnica, nego je cinis i covekoubicom."

Tu skoro, sa grupom grcke mladezi, vodio sam razgovor na ovu temu. Od te djece - misleci da su bolja nego li nasa - ocekivao sam pravoslavniji stav nego sto sam ga kod njih nasao.

Neizbjezan je zakljucak da je masinerija smrti "novog svjetskog poretka" i te kako mocna i da njihovi mediji dobro obaljaju zadatak.

A mi, ako smo zaista hriscani, sledbenici Boga Ljubavi i Davaoca Zivota, moramo odlucnije stati uz Zakon Bozji i svetu volju Njegovu.

Ne samo zbog ozivljavanja i ozdravljenja nase obnemocale nacije nego i jos vise zbog dusa svojih.

Pobacaj je ubistvo s predomisljajem i koliko ga god ljudski zakoni opravdavali, Zakon Bozji, olicen i u savjestima nasim, nikako ga ne odobrava.

"Pravoslavlje drzi da je jedino odgovarajuce mesto za ljubav izmedju muskarca i zene u svetoj Tajni Braka ali izrazava i razumevanje i sastradanje sa onima koji sa pokajanjem snose nezeljene posledice sopstvenog neprihvatanja ovog stava." (Stenli Harakas)

Arhimandit Georgije grigorijatski veli:

"Prihvatanje i ozakonjenje pobacaja kao necega prirodnog i normalnog znaci nagradjivanje i prihvatanje samozivosti, a ne slobode, kao principa zivota. A svaki trezven covek ce se sloziti da se istinska sloboda ne sastoji u egoistickom zadovoljenju nas samih, jos manje u robovanju slepom instinktu nego u otkrivanju i zadobijanju dubljeg bezgranicnog smisla zivota. Za nas hriscane to znazi otkrivanje volje Bozje o nama i njeno ispunjenje na nama i na svetu oko nas".

I za kraj, istinita, prica iz zivota:

Sredinom gladnih i zednih pedesetih, u krovinjari siromaskoj, poslije pet sinova, zacelo se jos jedno dijete."Naslo se", pravdala se zena, kao da je svima nesto skrivila. A muz vice i galami. Naredjuje da odmah, iz onih stopa, potekne i pobaci. Zar da dodju jos jedna gladna usta na vec toliko nikad sitih djecjih trbuscica! I zena, podje. Nije stigla seoskoj - zvali su je - babici.

Iduci, sve je vise usporavala svoje korake. Na pola puta je zastala, dalje nije mogla. Brzim korakom, pokajnickim, kao da je teski grijeh vec bila ucinila, vratila se kuci. Tih dana, jadnica, mnogo je grdnje i pizme ispila. Rodila je kcerku. Dani su se krunili, godine odticale. "Jarad", kako su seljani tu djecu zvali, rasli su, jacali i na sve cetiri strane svijeta se rasprstali. Sad hljeba ima a djece nema. Starost se odnekud privukla pa pritisla. Muski akter ove price, napornim radom i svim zivotnim mukama istrosen, oronuo je puno brze. Jedva hoda. Podrhtava i trese se kad nekoliko nesigurnih koraka napravi. Sad ona ista, kojoj je bilo dosudjeno da bude po-bacena, ostavila je svoj zivot - ni udavala se nije - svoje djevojacke snove i zivotne planove, vratila se iz grada u selo i postala roditelj svojim roditeljima.

Ne znam, a pretpostavljam, kojim bi tokom prica potekla, i kako bi se zavrsila, da glas savjesti nije vratio onu, nekada mladu, zenu sa staze smrti i preteskog grijeha.

U akciji sprecavanja ubijanja dece u utrobasma njihovih "majki" ,u Srbiji treba da se pored SPC (savetodavno i moralno )ukljuce i vladajuci organi Srbije (Zakonodavno ) .

Drugim recima oni treba zakonom da zastite decu od samog zaceca i tim cinom sprece vrsenja zlocina nad njima .

Trenutni antihriscanski zakon u Srbiji koji se dotice ove problematike dozvoljava da se pocini zlocin nad nevinom decom , koja nisu u stanju da se ni na koji nacin odbrane od ovog monstruoznog zlocina nad njima , niti fizicki niti pravno .

Taj antihriscanski i antisrpski je zlocin nad nevinom decom u zacecu je regulisan Zakonom o postupku prekida trudnoce uclanu .

ABORTUS

Abortus (pobačaj) je prekid trudnoće, čije trajanje nije osposobilo fetus za život izvan materice. Može biti spontani ili namerni.

U našoj sredini pod abortusom češće se podrazumeva samo namerni, željeni prekid trudnoće - abortus arteficialis. Arteficijalni abortus je pobačaj kod kojeg se namerno, nasilno, veštački prekida trudnoća.

Legalni prekid trudnoće je jedna od najčešće izvođenih ginekoloških operacija. Prekid trudnoće regulisan je Zakonom o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama.

Prema zakonskim odredbama, prekid trudnoće može se izvršiti samo na zahtev trudne žene. Za prekid trudnoće lica mlađeg od 16 godina, ili lica lišenog poslovne sposobnosti, potrebna je pismena saglasnost roditelja, odnosno staratelja.

Žena koja želi da prekine trudnoću obraća se usmenim zahtevom ginekologu koji pre svega utvrđuje starost trudnoće (a), zatim pribavlja nalaze o krvnoj grupi i Rh faktoru, kao i anamnestičke podatke o ranijim bolestima (b), samostalno, a po potrebi i uz konsultaciju specijaliste drugih grana medicine, utvrđuje da li postoji opasnost da se zbog prekida trudnoće zdravlje žene naruši (c), ukazuje na opasnost i posledice prekida trudnoće (d), i naposletku upoznaje pacijentkinju i sa drugim metodama i sredstvima zaštite od neželjene trudnoće.

Prekid trudnoće se prema zakonskim osnovama može izvršiti do navršene desete nedelje trudnoće. Izuzetno se može izvršiti i posle desete nedelje, kada se na osnovu medicinskih indikacija utvrdi da se na drugi način ne može spasiti život ili otkloniti teško narušavanje zdravlja žene, zatim kada se na osnovu naučno-medicinskih saznanja može očekivati da će se dete roditi sa teškim telesnim ili duševnim nedostacima i, naposletku, kada je do začeća došlo izvršenjem krivičnog dela.

Postojanje uslova za prekid trudnoće do navršene desete nedelje utvrđuje lekar specijalista akušerstva i ginekologije. Od navršene desete do navršene dvadesete nedelje trudnoće dozvolu daje konzilijum lekara odgovarajuće zdravstvene ustanove, a posle navršene dvadesete nedelje etički odbor zdravstvene ustanove.


TEHNIKE PREKIDA TRUDNOĆE

mogu se klasifikovati u hirurške i medikamentozne.


PREKID TRUDNOĆE U PRVOM TRIMESTRU

vrši se aspiracionom vakuum kiretažom ili medikamentozno.

Aspiraciona vakuum kiretaža je najčešće korišćen metod prekida trudnoće u prvom trimestru. Intervencija se izvodi u lokalnoj ili kratkotrajnoj opštoj anesteziji.

Počinje dezinfekcijom vagine, zatim se vrši dilatacija grlića i po završenoj dilataciji aplikuju se abortna klešta, kojima se vade veći delovi tkiva, a zatim se u šupljinu materice (kavum) uvodi aspiraciona kanila, koja se rotira u kavumu, da bi se kompletno aspirisalo ovularno tkivo.

Po završenoj aspiraciji oštrom kiretom se proverava da li je kavum prazan. Posle intervencije je obavezna antibiotska profilaksa, a obično se aplikuju i uterotonici.

Medikamentozni abortus u ranoj trudnoći vrši se primenom antiprogesteronskog preparata mifepristona, koji se daje u jednokratnoj oralnoj dozi, a posle 48 sati sledi primena mizoprostola.

Dva do tri dana nakon primene mifepristona nastupa krvarenje, zbog smanjenja progesterona, a zatim i pobačaj. Uspešnost ove metode je 92-97%.

PREKID TRUDNOĆE U DRUGOM TRIMESTRU

može se izvršiti hirurškom evakuacijom (dilatacija grlića i evakuacija ploda), indukcijom pobačaja (ubrizgavanje hipertoničnog rastvora NaCl u amnionsku šupljinu, primena prostaglandina, oksitocičkih sredstava ili uterotonika) i zasecanjem ili vađenjem materice.

Smatra se da se više od 50% svih žena podvrglo abortusu do svoje 45. godine.

Najčešće navođeni razlozi abortusa su:

nije spremna da postane majka, ne može da izdržava dete, ne želi da bude samohrana majka, ne želi da iko sazna da je bila seksualno aktivna ili da je trudna, previše je mlada ili nezrela da bi imala dete, već ima onoliko dece koliko želi, njen muž ili partner želi da ona abortira, bila je žrtva silovanja ili incesta.

KOMPLIKACIJE PREKIDA TRUDNOĆE

zavise od starosti trudnoće i tehnike izvođenja. Najmanja incidenca komplikacija se registruje kod prekida trudnoće starosti od 7-10 nedelja, a što se tiče tehnike izvođenja, najbezbednija je aspiraciona kiretaža.

Sve komplikacije mogu se podeliti na neposredne, odložene i kasne.

Neposredne: krvarenje, perforacija materice (nesumnjivo je da se ginekolozi ove komplikacije najviše plaše; može dovesti do krvarenja i povrede abdominalnih organa), povrede grlića, akutna hematometra (nakupljanje krvi u šupljini materice), komplikacije opšte anestezije.

Odložene: rezidua posle pobačaja, infekcija (obično nastupa kod pacijentkinja sa zaostalim rezidualnim tkivom).

Kasne: Rh senzibilizacija, moguća kasnija neplodnost, slabost grlića i eventualnu pojavu prednjačeće posteljice u sledečoj trudnoći.

Od svih komplikacija, najčešća je infekcija.

Пилула за убијање деце

Италијанске здравствене власти одобриле су употребу лека који изазива "прекид трудноће".

Заговорници пилуле тврде да је реч о "мање болном"методу од абортуса, док критичари упозоравају да ће то омогућити женама да и саме узимају пилулу.

Пилула је развијена у Француској пре 20 година, одобрена је у Сједињеним Америчким Државама и већини европских земаља, укључујући Србију, док је у Португалу и Ирској забрањена.