У она времена владавине Тита Флавија Веспазијана (Titus Flavius Vespasianus), око 70/71. годину не. пао је Јерусалим. Рат је трајао дуго, био је изузетно свиреп и завршио се уништењем Јерусалимског храма и до тада невиђеним покољем становништва Јерусалима. Ово недело римске војске је дуго сматрано највећим дивљаштвом у историји ратова. Но нема веће осуде него је издржао зилот Флавије Јосиф који је доживео и описао уништење свог народа и државе.
Из многих извора још се могу добити информације да је један од приоритетних циљева “Новог светског поретка” уништење Срба, Србије и сваке информације о томе какав је стварно био тај народ, где је живео, каква му је била историја, традиција, предања, култура, породично васпитање. По ономе што сам успео да сазнам, научим, видим у свом животу све више се осећам као Јосиф Флавије.
Свака агресија, без обзира на правдање њене неопходности од стране агресора, подразумева пљачку недужних, понижење жртве, осуду да испашта измишљену кривицу коју намеће аргесор и третман агресора да се жртва никада не опорави и осамостали у будућности. Само господ може да суди и често не дозволи злочинцу да наум одствари.
Верујући у милост Божију да неће дозволити уништење овог народа осећам потребу да оставим будућим нараштајима како су уништавали један недужан народ. Зашто? Из насушне потребе да лепо живе од пљачке немоћних и недужних и ту се нема шта више рећи. Овај 21. век ће бити век “ревизије историјске истине” и толико жељене и најављиване Вучићеве “Промене свести Србског народа”?! Верујем и надам се да ће ови редови некоме помоћи да избегне искушења којима моја генерација јесте или није одолела, јер:
Истина је јед, вечна и изнад свих!
Већ излази на видело да похапшене „убице Ћурувије“ и немају неке озбиљне везе са тим неделом, али да су превентивно неутралисани због неке будуће прљавштине која треба да нас задеси. Зато сам одлучијо да прикажем за почетак, једно од чуда које је било „крунски доказ“ зашто је требало под именом „Милосрдног анђела“ рушити једну лепу успешну и недужну земљу, убијати њено становништво и трајно затровати ураном њену територију.
У периоду 1990. – 1998. још је свеже сећање на Западу о оба светска рата, невиђена је сатанизација Срба и Србије, али ни јавно мњење ни владе тих земаља нису спремне да се сложе са „потребом“ оружане агресије на СРЈ. Шиптарски терористи на Косову и шире починили су хиљаде злочина на очиглед светске јавности, без осуде, уз свакодневну подршку и медијску и оружану но нису могле да сломе одбрану легитимних снага те државе нити да стекну довољно наклоности за гажење међународног правног поретка. Требало је децидно доказати Србску кривицу и она је „доказана“ интригом која се и поред свих накнадних кречења и данас зове:
„План Поткова“
„Свет“ је сазнао за овај „мрачни наум“ Војске Југославије дана 8. априла 1999. на конференцији за штампу, коју је уприличио министар одбране Немачке Rudolf Scharping објавио је сензационалну вест да немачка влада поседује необориве доказе да Војска Југославије већ проводи план “Поткова” о етничком чишћењу Шиптара са Косова. Наводне тајне документе Југословенског Генералштаба које је министру спољних послова Joseph Martin "Joschka" Fischer-у доставила министарка спољних послова Бугарске Надежда Нејински. План је презентирао новинарима Генерал - инспектор Bundsver-a Hans-Peter fon Kirhbah. Једини икад наведени аргумент да тај план постоји је излагање бившег пуковника ЈНА Драгана Вукшића на Војној академији у Бечу фебруара 1999. године и говор истог створа 18. марта 2000. на једној седници аустријског Министарства одбране којим се он представио као учесник при изради тог плана и потврдио његову примену пре почетка НАТО агресије на СРЈ? До данас не постоји никакав траг да је икада чак ни као идеја постојала таква замисао на ма ком нивоу државног апарата, али је то сведочење „прелило чашу“ и агресија НАТО се десила.
Надежда Нејински и Јошка Фишер размењују податке 1999.
Бивша бугарска министарка, а сада посланик европско прламента (или како се стиже до звезда) Надежда Нејински признала је у интервјуу, после 12 година, да су тајне службе и влада њене земље 1999. измислиле план за операцију тоталног етничког чишћења косовских Албанаца назван „Потковица“ (бугарски „Поткова“). Она данас признаје и да је лично потурила план „наивном“ немачком министру спољних послова Јошки Фишеру, а овај га је проследио још „наивнијем“ министру одбране Рудолфу Шарпингу, који је план „Потковица“ искористио да оправда учешће Бундесвера у агресији НАТО на Србију, првом борбеном ангажману Немачке после Другог светског рата.
Још у априлу 1999. мућку је први раскринкао немачки новинар и писца Јирген Елзесер, сручњака за тероризам и муслиманске Џихад организације. Вреди прочитати његову књигу "Ратни злочини - бестидне лажи и жртве НАТО-а у косовском сукобу".
Хајнд Локе је своја истраживања закључио овако: "Могу само да кажем да министар одбране Шарпинг, када говори о плану „Потковица“, не говори истину."
Да је „Поткова“ фалсификат признао је и Хашки трибунал, који је на основу ове обмане покушао да конструише оптужницу за „српски злочиначки подухват против Албанаца“ наводи Зоран Мијатовић, бивши високи функционер српске Службе државне безбедности.
О том времену, бивши министар спољних послова СРЈ, Живадин Јовановић сведочи овако: „Током једног од састанака уочи агресије набрајао сам америчком генералу неспорне чињенице: да су припадници ОВК терористи, да убијају војнике, полицајце, поштаре, лекаре, свакога ко ради за државне институције и предузећа. Американац је мирно слушао и на крају ме поклопио: „Министре, мислио сам да сте паметнији човек, нису важне чињенице, већ шта о ситуацији мисли САД“ - каже Јовановић. Лондонски "Тајмс" је из ове невероватне збрке пронашао елегантан излаз: "План Потковица своје корене има у једном документу, који је написан пре више од 60 година."
Просечна блистава лешинарска каријера
У нас се закотила погана сорта двоножаца чија ће „чојства и јунаштв“ за највише пар година учити из историје наша деца у средњим школама (ако по Вучићу и „Немачком моделу“ историја не буде укинута). Елем један од менаџера наших несрећа био је
генерал Александар Аца Васиљевић
Рођен је у селу Витковац код Краљева 8. јула 1938, радио је у управи за безбедност од 1961. до 1964. године. 1982. године је постао начелник Управе за безбедност. Од 1986. до 1988. године је био начелник Контраобавештајне службе у оквиру Управе за безбедност ССНО. Од 8. јула 1990. године је био заменик начелника Управе за безбедност и на том положају је остао до 16. јуна 1991. године када је постављен за начелника те Управе.
Преурањено је пензионисан 8. маја 1992. године, а 7. априла 1999. године је поново постављен на положај заменика начелника Службе безбедности Војске Југославије и на том положају остао до марта 2000. године, а потом постављен за саветника за безбедност начелника Генералштаба војске. Пензионисан је 31. децембра 2000. године, а коначно је напустио службу 31. марта 2001. године. “Највећи мрак српски и највећа насрећа српска” што би реко Драгутин Т. Димитријевић „Апис“. Његова су недела немерљива но податке наводим само из разлога упоређења шта се све догађало док је он “моделирао друштвену ситуацију” у СФРЈ и при распаду обе државе.
Једно од његових достигнућа на очувању братства – јединства у злочину је “Овчара”.
Др Воислав Шешељ о томе каже: „Шта се дешава у ослобођеном Вуковару? Прво, војна служба безбедности се дочепала велике количине новца из Вуковарске банке, највише је то било у девизама, и тај новац је предат генералу Александру Васиљевићу. Александар Васиљевић је у Вуковару био навече 20. новембра и остао скоро целу ноћ. Био је заједно са својим замеником, тадашњим пуковником Туманов. Туманов је ваљда после такође постао генерал. Довели су са собом пуковника Богдана Вујића, пуковника Славка Томића и пуковника Богољуба Кијановића. Реч је о тројици увелико пензионисаних пуковника, који су реактивирани из пензије без икаквих папира, само су навукли униформе, припасали пиштоље и кренули за Вуковар, са задатком да изврше селекцију заробљеника... Они су заправо дошли да организују стрељање заробљеника по налогу Александра Васиљевића. У Вуковарску болницу 20. навече још нико није ушао из ЈНА...Онда је Весна Босанац дошла у Негославце у команду, и заједно са овим официрима безбедности направила селекцију... И направљена је селекција да би се издвојило 200 оних који ће бити стрељани. Са киме је све постигао договор Александар Васиљевић да се изврши то стрељање? Са неким хрватским обавештајним службама, сигурно. Јер после злочина у Госпићу, Хрватима је био неопходан неки велики српски злочин над њиховим становништвом, како би то убрзало процес признавања Хрватске. И извршена је селекција, на Овчару је доведено 207 заробљеника. Кад су ти спискови поново проверени и сравњени, видело се да има вишак седам, и тих седам је одабрано и ослобођено. Међу њима: Емил Чакалић, Драгутин Бергхофер, Вилим Карловић и још неки. Тачно 200 је стрељано, прецизно.“
Ђаво и његов шегрт
Шегрта је било пуно, поред поменутих. Oвом приликом вреди осветлити горе наведену штеточину пуковника Драгана Вукшића као егземплар Васиљевићевих производа намењених за одбрану слободе, независности, части и достојанства народа и отаџбине и док су поштени грађани и официри за поменуте вредности “дали и свој живот” ево које су вредности награђиване протеклих година.
Конзул Драган Вукшић
Драган Вукшић је рођен 31. октобра 1945. у Радатовићима у Хрватској. Отац Милан био је занатлија, мајка Марија (Данчуловић) домаћица. Рођен као осмо дете, кад се отац враћао из Другог светског рата овенчан чином капетана (био је у партизанима, наравно).
Вукшићи потичу из Ускока, из Црне Горе, 1528. су две групе, из Гламочког поља и с Цетине, населиле просторе Жумберака, где су и Радатовићи (између Карловца и Новог Места). Међу овим "пионирима" били су и Вукшићи и Данчуловићи. Националност - Србин. Верска опредељеност - православна, слави Светог Николу. "Нисам од оних који само гледају у небо и чекају помоћ од Бога, верујем у вредности. „Презирем јавно испољавање верских и других интимних осећања. Онај ко то ради иде на личну промоцију, или на наметање својих осећања и изазивање осећања других", прецизира Вукшић.
Образовање - основну школу завршио је у родном Жумбераку, гимназију у Карлову. Потом је изучавао Војну академију у Београду (похађао је 20. класу копнене војске).
Био је познат по томе да не диже руку, презире оцене и не признаје рангирање по овом основу. После Војне, завршио је и Генералштабну академију. Сигуран у своје ставове, битно другачије од ондашњих "општих места", водио је свој рат. Доказ - припремио је све за последипломске студије и магистрат на тему "Ратне вештине", али из ината није хтео да дипломира и окити се титулом мр. Тако је, у корист своје штете, ставио до знања да се не слаже с концепцијом студија. Касније је то (проширено на ондашњи систем у целини) показивао више пута, на различитим местима, чак и као мајор (али о томе други пут).
Каријера - службовао је у гарнизонима Делнице, Карловца и Сарајева. Као млад поручник дошао је 1971. у Обавештајну управу у Генералштаб тадашње ЈНА. Од тада, бавио се обавештајним дужностима у области спољнополитичких односа (укључујући обавештајне, дипломатске, аналитичке и руководеће послове). Пре пензионисања радио је као изасланик одбране у СР Немачкој и Холандији и био начелник Управе за међународну војну сарадњу Генералштаба ВЈ. Као члан државних делегација учествовао је на конференцији Оебса у Бечу, мировним конференцијама у Женеви, Дејтону и Бону, на преговорима о подрегионалној контроли наоружања у Бечу и посети Кини (лично каже да је најинтеренсантнији троструки пут са Слободаном Милошевићем и Вељком Кадијевићем, тада савезним секретаром за одбрану, 1991. у Хаг).
Због опозиционих активности после пензионисања (лично је тражио да га пошаљу у мировину, уз образложење: "Очигледно је да актуелна власт жели да користи ВЈ као последње средство и ослонац за останак на власти... То раде преко својих гласноговорника у ВЈ. Желим да се од њих и свега што су до сада рекли јасно и гласно дистанцирам"), недавно формирани
Суд части одузео му је чин резервног официра. Није се потресао, не признаје ни Суд ни судије, не осећа се кривим, а ако се буде бранио, урадиће то без адвоката. Стари инаџија још једном пробудио се у њему, спреман на "борбу" до краја.
Страначки ангажман - био је члан СК. Кад је ова организација, бар привидно, "испустила душу", није се разочарао - војницима то није дозвољено. У политици је, како тврди, због истине, не због функција. "Ако немаш своје ставове, ради све супротно ономе што ради актуелна власт и на основу тога формирај своја начела. Ми треба да живимо у Европи, тамо нам је место, а не да нас селе у Кину, Лаос... Придржавам се оног: политика је само вештина реализације објективно могућег, а уважавање реалности - насушна потреба", саветује.
Занимљивости - иако је градио војничку каријеру, није дозволио да га спутају, претворе у крутог носиоца униформе. Остао је свој, ма колико се то надређенима не свиђало. Руководио се начелима - да се народ, чији је изданак, не стиди онога што ради, те да својим претпостављенима саопшти и напише само оно што сматра да је истинито, засновано на аргументима, без обзира свиђало се то њима или не. Ожењен је Видом (Поповић) проф. педагогије, имају Драгољуба и Ненада.
Још занимљивости – Након промене власти у Београду 2000. године, Вукшић је постао генерални конзул Југославије у Франкфурту. Смењен је са те дужности од страве министра Вука Драшковића јер је Шиптарима “на лепе очи” издао седам хиљада пасоша без провере. Каријеру је завршио као уважени и угледни демократа и бизнисмен.
Још о ђавољем шегрту
Свако други у ЈНА, за горе испољено понашање у то време, а нарочито Срби, били би или били су осуђивани на вишегодишње робије и није било препоручљиво ни питати дали су живи. Уместо репресије државе он почиње нагло да напредује у служби – како? Или ко је од таквих људи стварао заштићено јаничарско језгро несреће НАТО пакта, дубоко оријентисано против државе, српског народа и недодирљиво за власт и околину. Безотказни произвођач таквих кадрова био је Александар Васиљевић и тврдим да би му мала казна била сво проклетство Вука Бранковића.
У та времена људи су били заустављани у напредовању што им је, рецимо, деда био у четницима, а овај са јасно испољеним противдржавним понашањем напредује ко метак и додељују му се дужности на територијама „непријатељског друштвеног уређења“.
Рецимо људи су доживотно испаштали што имају рођаке на западу. Он у служби издаје књигу против свог режима, политике руководства своје земље и даље „заступа“ тај режим на све вишим и одговорнијим дужностима – како?
Официрски чин му је одузет због лажног сведочења у Бечу да је држава имала план „Поткову“! И поред тога даје му се могућност да амнестира злочинце Шиптаре са КиМ дајући им пасоше да избегну одговорност за почињена недела над Србима док руководство Србије трапави са покретањем оптужница против њих а Коштуница у два наврата амнестира и оно мало похапшених и процесуираних – како и зашто!?
Нешто о херојима нашег доба
Држава Србија у оквиру СФРЈ, СРЈ или самостално за оданост према свом народу казнила је 22000 војних лица и њихових породица не решавањем стамбених питања и неисплаћивањем законитих плата и пензија у пуном износу, само зато што су уложили надчовечанске напоре да одбране животе и имовину свог народа и своје државе. Иста та држава је преко других Васиљевића уништила национално богатство и имовину па сада производимо мање од 5% вредности коју смо производили 1992. године, однос сировина/фабриката је 2800% на нашу штету за тај период!
Шта је са способним, часним, заслужним официрима којима се народ, али и западни свет дивијо због способности, писмености, човечности и пожртвовања у току ових ратова? Разни Васиљевићи су се утркивали за сирну парицу да их што више похапсе и испоруче у Хаг или да им суде домаћи лешинари. За оне који ни у какав контекст нису могли бити доведени са наведеним суђењима организована је невиђена шикана као и према њиховим породицама као пример да се нико никад не усуди бранити род свој, традицију и имовину него да буду пример издаје националних интереса за мало парица. За оне које је и запад службено морао призати као:
Золтан Дани (мађ. Dani Zoltán, Ковин, 23. јул 1956) је бивши пуковник против-авионске одбране Војске Југославије који је командовао јединицом (3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде) која је током НАТО агресије на Југославију, у ноћи 27. марта 1999. године срушила авион Ф-117 Ноћни јастреб у атару сремског села Буђановаца. У почетку непознат јавности користио је псеудоним Гвозден Ђукић. Међутим, након пензионисања, открио је свој прави идентитет.
Тај Дани је прво морао да буде пензионисан, па да живи у илегали, друго морао је да отвори пекару, јер успешан официр земље Србије има право да буде ноћни чувар, таксиста, а највише пекар и нема право да васпитава и образује младе кадрове на Војним студијама ове јадне земље.
Глобални пример је случај маршала Семён-а Константи́нович-а Тимоше́нко двоструког хероја СССР који је један од најзаслужнијих за пад Трећег рајха и унучице Јулије Тимошенко која робија због издаје и пљачке свог народа и данас из апсе и уз помоћ западних разбојника разтаче Украину.
Куд плови овај брод?
У К р а г у ј е в ц у Славиша Максимовић
25. коложега 7522. лета Господњег
Home