Човек стално
треба да се труди да "поправи" себи живот, рекла сам
то једном, морам
да очистим своје срце које је
затровано ружним мислима, гордошћу, грубошћу... У таквом срцу нема светлости.Таква душа је у мраку,болесна и окована , а ја себи
то не желим. И кренула сам са радом на себи који нимало није лак,јер треба
победити Его,треба признати себи све грешке и опростити…Више пута сам у разговору
са људима , (који то нису
разрешили у себи ) задобијала страховите ударце који
су ми нарушавали унутрашњи мир
и потпуно ме
избацивали из равнотеже, све
мислећи да ћу љубављу и добротом помоћи
,као што сам и себи помогла, да бар пробају да учине нешто за себе.
Много пута ми се
то дешавало! Тежак је пут истине! И када год би покушала да том-неком, објасним да је тим својим бесом и охолошћу
мене пољуљао тренутно,а себи управо нанео трајне последице , углавном би то
само још више добијало на јачини испољавања мржње ,што је у суштини тешко
гледати,а поднети се може, је човек је
саздан тако да може много тога да поднесе...ни
ми сами не познајемо своје
границе. Колико пута сам се питала :-Боже, шта је то са људима?,а такође и
:-Шта је то са мном?
Па, ваљда,када човек носи Бога у срцу, Ђаво
то осећа, тај ловац на људске душе и није му право...Хоће да сломи доброту, да се докаже јачим,да
поткупи...Није му лако заиста! Кроз живот научила сам да препознам ту силу која
је знала да запоседа мени драге и блиске
људе,и као да је кроз њих покушавала да ме сломи,јер зло добро зна да је љубав
капија душе, и да једино ту,преко ње може да продре у човека и да најјаче
делује. На моменте и ја сам,као и свако од нас, реаговала бесом, осећала мржњу
која ми је мутила поглед, узвраћала ударце истом мером, можда чак и горе, али
после таквих дешавања била сам толиком исцрпљена , јадна, док
нисам схватила да ја управо допуштам злу да ме запоседне , јер тражећи
доброту у људима-то јесте узвишен
циљ,али у многим људима на жалост те узвишене доброте нема. Та спознаја ме је
дубоко заболела,јер никако нисам могла да се сложим са том истином , јер сам полазила од тога да доброта ,сама по себи мора да надјача оно
што је лоше у људима. То је била моја велика заблуда ! Тада нисам знала да
љубав-та капија душе , не може бити широм отворена, јесте моје срце моја црква,
али није код свих тако и и тада сам научила да прво себе од себе морам чувати,
да би ме и Бог чувао.Доста неразјашњених
ствари ,недоумица, сусретања
са разноразним грубостима
,гледање на животе дугих људи који су живели баш онако што би се рекло -не Богу
угодно, а имали све, и онда осврт ка
сопственом животу у коме сам се вазда борила за ту неку
истину,љубав-љубав као стање духа ,као дисање,и била све више унижена и омаловажена,осећала
сам се страшно,разбијено,покидано… …Зашто? Па управо зато што су ми Ум, Воља и
Срце - биле те три стране
које су се у мени "бориле" разједињене,јер треба заиста мудрости и то стопити у једно…треба знати, треба
опростити, треба умети, треба хтети…
треба веровати…треба веровати у Бога! Та вера даје неописиву снагу…Али… морала
сам прво да спознам себе, да би могла да спознам
Бога! Да схватим колико сам
мала у времену и простору…
прах…да је живот кратак…да ни због кога од нас не смркава и не свањава…Морала
сам пуно тога код себе да променим…
А то је био
заиста тежак подухват,који своју сложеност носи још од детињих дана.До пете године кажу стручњаци,
изграђује се карактер детета-будућег Човека. Ту родитељи имају заиста велику
улогу која и од њих захтева зрелост и мудрост. Шта се дешава ту? Родитељи,који
требају да усмере дете-будућег Човека,уче га да се противи,да каже нећу, да не
поштује баку,деку, чак се толико далеко иде
да и своја лична препуцавања међу
супружницима ломе се преко главе детета-кажи мами нећу,кажи тати
нећу…а када дете нешто погреши онда се ти «васпитачи» досете да је батина из
Раја изашла и то тако «одраде» а понекад
и лични гнев и незадовољство
утиче на то да се бес искале на
том истом детету. Знам да вам се неће
допасти ова моја тврдња ,али пуно пута сам то видела у животу , код својих
пријатеља и комшија.На жалост,то је истина, "фини ",мирни
комшија,љубазан,увек се јавља, тиранисао је породицу,а она је то скривала… Када
сам покушала да му објасним да детету треба
лепо објаснити, са пуно љубави и
топлине,јер ће једино тако дете то
разумети, само ми је грубо
одбрусио-Шта ти знаш,ти немаш децу! Да,
немам,али то не значи да не знам. Свако од нас је био дете и зна.Ту је
корен разједињења личности када као мали почнемо да гледамо на свет одраслих и
да их копирамо- слагаћемо, да не добијемо батине, рецитоваћемо лепо песмицу да
нас похвале и помилују по глави, мислимо да тата није у праву али то не кажемо,
желимо нешто, а то гушимо у себи,
да не будемо незахвалници,и шта
се дешава? Па ето баш то, одрастамо пуни неразјашњених питања,са неким
издресираним начином понашања коме је највише допринео Страх,који се дубоко уселио у нас, немамо своје личне ставове, идоли нам
нису родитељи већ неки други,углавном погрешни…
то крене тако, и онда…у неким годинама суочимо се сами са собом,колико смо у ствари несигурни, колико
немамо своје Ја,колико смо преплашени од живота,колико немамо своје мишљење,
колико смо слаби да се одупремо
разноразним ситуацијама, и све некако
идемо линијом мањег отпора,под
паролом да буде "мир у
кући". А мир у души?! Или се држимо
и oнога-Ма пусти га видиш да
је луд( будала ),склони се! -и луди зацареваху...
А о Богу? Ретке су породице где се о Богу
прича,јер Бога нико није видео, а човек верује само у оно што види. Често сам
добијала такво објашњење када би онако за Божић неком од својих малих рођака, поклонила за децу прилагођене књиге из веронауке:- Ма
пусти те глупости, какав Бог,попови возе бесна кола ,не знају шта ће са парама
, а ти хоћеш да заглупљујеш децу…И онда једног дана, то "паметно"
дете постане наркоман…Или та слатка
девојчица порасте у девојку без
амбиција да ради на себи,једини циљ јој је да нађе "неког са парама"
да се "добро" уда и ,Боже мој,
нек траје док траје…
Рекла сам -Човек верује само у оно што види!
А колико смо ми то у стању да заиста видимо? И како то видимо?...Тужно,али
истинито,свако од нас види само онолико колико зна…колико знамо толико видимо!