Политички прогон владике Артемија .

Трагична дешавања везано за неправедно и неканонско рашчињавање владике Артемија нису само провлем СПЦ и њезиних чланова , већ српског народа колективно..

Рашчињавање владике Артемија није мотивисано духовним гресима Артемија , већ је мотивисано тренутним за српски народ неповољним политичким дешавањима и приликама у Србији ..

У случају неправедног рашчињења владике Артемија се ради о друштвено политичком и националном проблему српског народа колективно , самим тим у расветљавању и решавању овог пробема имају право да учествују поред српских православаца и особе српске народности изван СПЦ ..

Имајте такоће у виду да је сада већ рашчињени владика Артемије осим што је био владика СПЦ и велики србски родољуб каквог историја српског православног народа одавно није имала .


Нека Бог наш милостиви Христ, поживи и благослови владику Артемија ..

Тајни кардинали у РПЦ и СПЦ?


1959 Конгрес САД донео је закон који је био резултат сарадње власти САД и римокатоличке цркве. Његов иницијатор био је проф. језуитског универзитета у Вашинтону - Лев Добрански - украјинац. У складу са тим законом сваке године у Америци обележавају у трећој недељи јула месеца "Недељу поробљених народа" (Латвија, Украјина, Естонија, Белорусија, Поволожје, Казакија, Туркестан). Без обзира што је комунизам срушен Русију и даље сматрају непријатељем.

Украјина је у плановима садашњег папе Бенедикта ХVI дужна да пређе под пуну (испрва сакривену) контролу латина. Политика Ватикана иде у неколико праваца а циљ им је један - интеграција православних и грко-католика у једну "цркву" ради каснијег сједињења са Римом.

Главну улогу у процесу одвајања украјинског дела цркве добио је патријарх Константинопољски. Данас Ватикан и константинопољски патријарх имају исту политику, у њој нема хришћанства и у основи те политике је - јеретички екуменизам.

Почетком 20 века при Папи Пије Х у Ватикану је развијена идеја "источног обреда" за коју су говорили да је то "мост по ком ће Рим ући у Русију". Тај обред је допуштао следеће: примати у унију православне духовнике, који имају остати на својим местима у православним храмовима, који не морају помињати филиокве (римско изопачење Символа вере) и не морају помињати папу. Тражило се само једно - признање римског првосвештенства.

После фебруарске револуције, кад су се у Русији сложиле погодне прилике, у Риму је саздана Конгрегација за источну цркву, на чијем челу је био Бенедикт ХV, где су обједињењене све снаге католика "источног обреда". Тада је у Риму отворен Источни институт (касније део Григоријанског универзитета) а у белгијском месту Шеветон почео је да делује католички манастир Св. Крста византијског обреда (са циљем припреме бенедиктанаца за прављење манастира у Русији). Тамо је остваривана тачна имитација Православне литургије и црквеног живота. Те институције данас су главни центри за припрему теолога за Православни Исток.

Касније се "идеја источног обреда" допунила новом тактиком Ватикана - тајним католицизмом (криптокатолицизмом) чији аутор је био француски језуит епископ де Ербини. Циљ - гутање Православне Цркве римокатолицизмом уз најмање напоре. Начин: постављање на патријаршијски престол епископа, који је дао тајну заклетву Риму (прешао у римокатолицизам) са циљем даљег потписивања уније са Ватиканом.

Тактика криптокатолицизма и «источног обреда» крајње искусно се примењује данас у политици папе Бенедикта ХVI, при ком католицизам, избегавајући отворене конфликте и снажно спољње деловање, остварује постепеније и дубље продирање у Православни свет.

Делатности неких представника РПЦ (а и СПЦ - нап. П.В.) толико се не слажу са православним погледима и моралним нормама, да се и невољно намеће мисао о њиховој припадности тајним католицима. Не треба сада ћутати и покорно следити за пастирима који презиру и не воле своје овце, који их воде у широк пут погибељи.

Спаси Господе од таквих "учитеља".