Николај Ј. Данилевски
Нецрквени брак као антихришћанска појава
Xришћанска држава у многе суштинске ствари, због ограничене сфере своје делатности, не може и не треба да се меша; али у многим стварима су те обе сфере, црквена и државна, толико тесно повезане и исто толико продиру једна у другу као дух у тело. Таква је, на пример, брачна веза, која је суштински црквена, хришћанска, а у исто време суштински грађанска. Објављујући себе слободном од цркве, држава нужно мора нарушити ту неразрушиву везу, мора у браку видети искључиво грађанску институцију и тиме га лишити сваке моралне основе. Нећемо говорити о томе колико је за морално осећање увредљиво потчињавање љубави – најслободнијег, најстидљивијег осећања, које се клони сваког грубог спољњег мешања – извољевању градоначелника или кварталних надзорника, где је човек приморан, због неумесног мешања администрације, да више поштује односе међу половима који су засновани на самом природном нагону, већ ћемо обратити пажњу на те нужне логичке последице до којих доводи такозвани грађански брак. Те последице су антихришћанске, антиморалне и у исто време бесмислене и тврдећи то, ја имам у виду управо тај грађански брак који је уведен или се уводи у разним европским државама које имају већу или мању претензију да буду слободне од цркве, а не грађански брак како га замишљају неки наши умници, јер иако је и у том последњем смислу он такође у супротности с хришћанством, али није бесмислен с њихове тачке гледишта, тј. не води ка последицама које би саме његове заштитнике довеле до противречности са самим собом. Ако је брак само грађанска институција, он не може бити ништа друго него обичан уговор између два лица, уговор који потврђује власт, која на себе преузима обавезе за његово извршење од обеју уговорних страна, уколико једна страна то буде захтевала, и ништа више. Ако, дакле, обе стране пожеле да раскину тај уговор или да га измене уз обострану сагласност, онда грађанска власт, под страхом недоследности и прекорачења своје власти, не може се ни на који начин томе успротивити, јер на то нема ни најмање право, ни било какву основу. Дакле, грађански брак је раскидив ad libitum (по жељи (лат.)). Од таквог раскида могу стварно страдати трећа лица – деца, али сличне последице су често праћене и раскидом контаката друге природе, што ипак не даје право држави да их објави нераскидивим. На пример, два лица закључују уговор којим се обавезују да заједничким средствима подигну фабрику. Али после извесног времена они се одлучују, уз обострану сагласност, да затворе своју фабрику и раскину уговор. Тиме се радници, који су радили у фабрици, могу лишити средстава за живот и доспети у најбедније стање које ће чак идржаву приморати да се побрине о њиховој судбини, али то није разлог да се одбије молба о раскиду, уз обострану сагласност, слободно закљученог уговора. Исто тако и у односу на брачни уговор држава може преузети мере ради обезбеђења деце, наметнувши извесне обавезе њиховим родитељима, обезбеђујући старатељство над децом итд. Држава прибегава том осигурању деце у случају прекида брака због смрти или из других разлога који се сматрају законитим и при црквеном браку. И тако, грађански брак може бити раскидан и поново закључиван, макар и сваког месеца и сваке недеље. Једино ограничење које се јавља као могућно је, с те тачке гледишта, сувишно оптерећење чиновника при честом раскиду и закључивању бракова. Али слободни уговор не само да може бити, по обостраној сагласности, раскидан, већ исто тако може бити мењан по истој основи. Ако, на пример, жена уопште нема осећај љубоморе, зашто се она не 6и сагласила да се у брак прими и треће лице – још једна жена која 6и с њом имала иста права? Нема никаквих разлога због којих 6и чиновних могао одбити склапање тог допунског брачног уговора. Да ли ће се он ослањати на морал, – али на који, -на хришћански? Од тог морала држава, слободна од цркве, треба да буде слободна, као и од свега црквеног. На општечовечански морал? Ако се и призна таква неухватљива основа која није подложна никаквим одредбама, онда се не може сматрати да многоженство противречи томе, јер морал постоји и признаје се и у Турској, и у Персији, и у Кини, и у Индији, чији становници имају потпуно оправдане претензије на право да се називају људима, па, дакле, треба да се захтева да се оно што они сматрају моралним не искључује из појма општечовечанског морала. Многоженство је постојало код царева и чак код јудејских првосвештеника, који се признају за веома моралне људе. Може се такође, разуме се, догодити и обрнути случај, може се наћи нељубоморан муж који ће се сагласити на промену брачног уговора у смислу многомуштва, и ако 6и чиновник опет био против тога у име општељудске моралности, муж 6и онда могао указати на пример Тибетанаца, или још боље на пример благородних и витешких Гуанаца, древних становника Канарских острва које су уништили Шпанци. Ослањајући се на те чињенице, неоспорне с тачке гледишта општечовечанског морала, цела компанија нељубоморних жена и исто тако мало љубоморних мужева могла 6и поћи даље путем прогреса и необоривом логичком доследношћу пожелети да у пракси оствари обједињење општечовечанске моралности по схватањима Турака, Кинеза, Индуса с таквим схватањима Тибетанаца и Гуанаца, тј. склапати уговор по принципима заједништва жена и мушкараца. Даље: не могу се не предвидети тешкоће чиновника коме би се ради закључења брака јавили брат и сестра, који би, на његова објашњења о противприродности и неморалности такве везе, победоносно узвраћали – на прво – да су они сами судије природности или противприродности везе у коју желе да ступе и да, мада се сматра противприродним и храњење трулим месом или поквареним јајима, ипак никаква административна власт не сматра да има право да промени menu ручка лица с таквим противприродним укусом. А на друго 6и изнели исто тако победоносан пример да поклоници Заратустрине религије нису сматрали да брак између браће и сестара није против општечовечанске моралности и да у очима чиновника који служе државу слободну од цркве, клањање ватри и хришћанство треба да имају исту цену. Несрећном административном лицу које треба да решава брачне ствари ништа друго не преостаје него да се ослони на правила моралности која су створена у пракси ергела, ако се та правила могу сматрати довољним за регулисан.е међуљудских односа. Може се, свакако, приговорити да никакво административно лице нема потребе да се удубљује у темеље општечовечанске моралности и сличне апстракције, даје за њега довољан позитиван закон. Не дозвољава се, и basta! То је, разуме се, тако, али се ипак може мислити да сам закон не може бити израз онога што је неко у сну сањао, већ да и сам закон мора на нечему да се заснива. Ослобођењем државе од цркве и прихватањем формуле, коју је такође некад изрекао знаменити државник, да је закон атеистичан (la loi est athee), закону се одузима свака хришћанска основа, ако не сада, после прихватања изнетих формула, онда с временом, зато што и у људском друштву постоји својеврсна инерција или учмалост због чега се тај свет још дуго после тога креће у извесном правцу и када је сила која га је покретала престала да делује. Али непобедива логика на крају узима своје.
( Текст из дела " Русија и Европа " )
Home