Хришћански поглед на "Ничеизам"

I

Ниче издиже свој идеал сасвим из оквира морала. Његов идеал није један добар човек, но један јак човек. У “Генеалогији морала” Ниче придаје изразу bonus (добар) значење ратоборан, како je овај првобитно у старом Риму имао. (Genealogie der Moral, c. 309, Leipzig 1906).

Добар човек je опште усвојени морални идеал, а добар je онај, ко се што свесније и скрупулозније покорава опште признатим моралним законима. Јак човек Ничеов пак не само да не означава никакву савесност и скрупулозност у погледу опште признатих моралних закона, но, напротив, апсолутно презрење и игнорисање истих. И што je веће презрење овога јаког човека према моралним законима људског друштва, то он већма заслужује назив надчовека, - то je он ближе идеалу. Три негације садржи надчовек у себи: негацију морала, негацију људи и негацију себе.

Надчовек негира морал зато, што се помоћу морала држе у животу “многи-премноги”, који су се тако намножили, да су постали “земљина болест”, да земља од тога заудара. Морал за надчовека ништа друго није до одбрана и заштита оних премногих, који немају своје личне снаге, да себе бране и штите. Морал је ограничење личне моћи и сузбијање “воље за моћ”. Морал је нивелирање и концесирање. Морал нивелира моћ и немоћ, морал захтева од моћнога концесије, ограничење и самопожртвовање за рачун немоћнога. А то се све коси са принципом: “воља за моћ”, и смета постанку и развићу једног моћног човека, једног надчовека. Речју, надчовек је против морала, јер је морал против надчовека, надчовек негира морал зато, што морал негира њега.

Надчовек негира, даље, и људе. Треба људе савладати и прегазити, јер они нису циљ но само средство живота на земљи. Они су средство, они су мост којим се долази до надчовека. Људи су бројна величина, бројна снага, чије одржање гарантује морал. Ту бројну величину треба савладати и прегазити, јер она није у самој ствари никаква величина, која импонује. Величина која импонује то је јединица, једна моћна и снажна јединица. Велики је онај човек, који у односу према другим људима пројављује моћ, а не љубав. Велики је онај, ко негира све људе испод себе и око себе.

Надчовек негира, најзад и самога себе. Заратустра жели да сваки дан самога себе савлађује и преживљује, тј. Да негира себе сваког дана, да би се тако стално уздизао над самим собом. Надчовек нарочито онда непоштедно негира себе, кад хоће да у себи негира човека, кад примети код себе “слабост”, тј. наклоност ка људима, љубав или сажаљење према људима и жељу за људима и њиховим друштвом.


Ниче одриче владајући морал, морал љубави и правде, као штетан по моћне људе и као наметнут од немоћнијих моћнијима. Није овај данашњи, европски морал владао увек у свету. Данашњи, европски морал, јесте “робовски морал”, који је онда ступио у живот, кад је унижен и срушен један бољи морал, - “господарски морал”. Овај господарски морал постојао је у старо време, код “отмених раса”, у које Ниче убраја свет Хомерових песама, германских Нибелунга, скандинавских викинга, и стари Рим, - Рим на првом и најистакнутијем месту. Тај морал није заборављао основни душевни тон отмених раса. А овај основни тон душе њихове сачињавала je “blonde Bestie”, риђа бестија, вечно жудна “плена и победе”. Ниче хоће да каже, да су те старе отмене расе живеле животом пунијим и слободнијим у томе смислу, као да њихови природни инстинкти, који су код њих били, по Ничеову мишљењу, далеко јачи и опредељенији но код неотмених, некултурних раса, да њихови природни инстинкти дакле, нису имали тако споредан значај у сравњењу са духом, нити култура њихових инстинката тако презрену славу у сравњењу са културом духа, као што je то био случај код других раса и у другим временима, када je владао робовски морал.

Силну и неодољиву “вољу за моћ” имали су стари Римљани, - вољу за борбу и победу, за покорење слабијих и владу над слабијим. Њихов инстинкт за господарством над другим народима кроз целу њихову историју остао je снажан и нестешњен. Они су рођени као господари, они су и кроз сву историју своју остали господари. Реакција против њиховог господарског морала појавила се у једној од провинција римских, - у Јудеји, с проповеђу о “робовском моралу”. Робовски морал постојао je код Јевреја и у Старом завету, пре Христа. То je био морал малих људи, којих je било много, морал милосрђа и уступака и самоограничења и самоуништења моћи. У Риму je живела једна господарска раса, у Јудеји једна робовска раса. С Јеврејима почиње “устанак робова” (“Sklavenaufstand”) y моралу. Тај устанак je циљао ослабљење и уништење господарског морала “отмених раса”. Отуда Рим и Јудеја представљају две противположности. Дух римски и дух јеврејски два су сасвим супротна духа. Борба између та два духа, или, другим речима, борба између Рима и Јудеје - то je историја света до сад. Господари су водили борбу у име свога приpодног права, тј. у име своје моћи, робови су водили борбу у име милосрђа и у име своје трансцедентне, надземаљске, надприродне правде. Робови су победили господаре, Јудеја je ликовала над Римом. Последња пак и одсудна победа робова над господарима дошла je c Христом. Христос je само распламтео и фанатизирао устанак робова, давши му нове хране. Христова црква, која се потом организовала имала je само један циљ: уништење господарског морала у свету. Она je y тријумфу ходила томе своме циљу, иако су Римљани водили у почетку очајну борбу против ње. То je, по Ничеу, била борба отмених људи са народом или робовима или стадом. Мали и немоћни људи организовали су се против великих и моћних. Својим бројем и својим фанатизмом победили су они први. На место Рима императорског дошао je Рим плебејски, на место мача, који je дотле симболизовао сав морал, дошла je маслинова гранчица. Пораз господарског морала убрзо je престао бити несрећом самих Римљана; он се ускоро распростро по целоме свету. Аријски народи још некултивисане Европе, који су живели у шумама око Рајне и Дунава својим дивним господарским моралом, хранећи “die blonde Bestie” у себи до презасићености, положили су најзад своје крваво оружје пред крстом, усвојили су робовски морал и почели су укроћавати своју “риђу бестију”. Цела Европа, а за њом и цео свет je поклекнуо пред крстом и тиме ступио у заверу против господарског морала.

Тако се завршила најстраховитија борба у историји света, борба о превласт између два морала, морала господарског и морала робовског. Народ je победио своје господаре и санкционисао свој морал. Појам о добру и злу тако се изменио у целоме културноме свету. Појам “добар” не значи више храбар и ратоборан, као што je значио у почетку, но послушан и мирољубив и кротак. Појам “морал” значио je негда моћ, данас пак он значи слабост. Човек, који je негда био величанствени и крвави дивљи звер, у време господарског морала, постао je данас једна питома, једна обична, домаћа животиња. Лав je укроћен и обраћен у јагње. Врлина осветољубља обратила се у свој контраст, у врлину неосветољубља. Човек “црв”, који пузи, који опрашта, који се не свети, који се жртвује за друге, који се уздржава, који трпи, истакнут je данас као “Ziel und Spitze”; такав човек постао je данас “смисао историје”. Данашњи живот човечанства и сва данашња култура, првенствено култура европска, тежи све више потпуном достигнућу таквога циља и остварењу таквога смисла историје. Сва савремена европска култура тежи да човека учини бољим. “И нема сумње човек постаје све бољи”, мисли Ниче. И по њему баш “у овоме лежи коб Европе”, јер бољи у смислу савременом, европском и културном значи “утанчанији”, “добродушнији”, “паметнији”, “удобнији”, “медиокритетнији”, “равнодушнији”, “кинескији”, “хришћанскији”. Ниче je y очајању, што види, да савремени човек постаје све бољи и бољи у овоме смислу. И у очајању своме напада он фуриозно све оне, који одобравају и подржавају постојећи ток ствари заједно са плебејским, робовским моралом. Он напада нарочито хришћанску цркву, као организацију робовског морала par exellence. Он напада енглеске философе и моралисте, који су својим системима оправдали плебеизам у историји и у моралу. Беркли и Спенсер изложени су нападима Ничеовим више но остали, јер они су више но остали били адвокати мрскога му плебеизма. Ниче напада савремену демократију и социјализам као монструм, који je тобож дошао у сукоб са хришћанском црквом, но који у ствари иде још даље од ове у уништењу господарског морала и у плебеизирању и вулгализирању света. Хришћанска црква имала je бар једнога човека са господарским моралом, папу Борџију, који je погазио сав хришћански морал, демократија пак није имала ниједнога. Демократија у суштини значи ларму и протест и устанак против господарског морала, - устанак робова. Први устанак робова био je y Јудеји, у старо време, други je био у Француској, у време Револуције. “Никад се на земљи није чуло више јубеловања ни више одушевљене ларме!” - до у време француске револуције, када се и “последња политичка отменост” Европе срушила. И усред тога јубела и одушевљења десило се нешто, најчудније и најнеочекиваније (“das Ungeheuerste und das Unerwartetste”). Антички идеал оваплоћен са нечувеним сјајем ступи пред очи и свест човечанства. То je био Наполеон, ова “синтеза од нечовека и надчовека”. Наполеон je једини човек у новијој историји, на коме Ниче може да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Наполеон je једина тица грабљивица усред јагањаца. А Ниче држи страну тицама грабљивицама против јагањаца. Он мисли, да не треба узети за зло јагањцима што се љуте на тице грабљивице, као што не треба узети за зло овима, што односе јагањце. Јагањци могу с правом рећи: “Ове тице грабљивице су зле, и што je неко мање тица грабљивица, а више њена противположност, више јагње, зар он није утолико бољи?” Грабљивице могу на то само одговорити: “Ми се ни најмање не љутимо на ове добре јагањце, ми их, шта више, волимо, ништа није укусније од једнога нежнога јагњета”. Закључак: од моћи се не може захтевати, да она буде немоћ, нити се од немоћи може захтевати, да она буде моћ. Свак мора остати оно што je.

( Одломак из дела " Ниче и Достојевски " од Св. Владике Николаја Велимировића )

II

Тражећи новог човека, Европа је затим кренула међу нижа бића од човека, и у њима почела да трага за пореклом човека, е да би, ослањајући се на животињски свет, створила на неки начин човека без Бога. Било је не мало радости, а и хистеричне вриске, када је Европом прогрмела хипотеза да је човек постао од мајмуна и од других сисара. Тада је у свет европске троме и сушичаве мисли улетео Ниче са својим олујама, бурама и земљотресима. И са заносом пророка и пламеног песника, објавио свету своје еванђеље о надчовеку; Страснији у мислима него у осећањима, он је из Шопенхауеровог волунтаризма и Дарвиновог еволуционизма извео смео и логичан закључак: ако је мајмун прелаз ка човеку, зашто да човек не буде прелаз ка надчовеку? Да, човек је прелаз и пролаз ка надчовеку. Да, човек је нешто што треба савладати, превазићи. "Шта је мајмун за човека? Смех и жалосни стид. И то исто треба да буде човек за надчовека: смех и жалосни стид".

Надчовек је смисао земље и циљ историје. Надчовек, од чега је сачињен? Сачињен је од четири главна принципа. Први је: треба убити Бога. "Ви виши људи, обраћа се Заратустра својим ученицима, овај Бог био је ваша највећа опасност". Али, не бојте се: "умро је Бог, - објављује Заратустра, - нема више опасности по вас, нема више сметње да се јави надчовек. - Други принцип: He штеди ближњега; што пада, то треба још гурнути. - Трећи принцип: главно је - воља за моћ, безобзирна и непоштедна воља за моћ. - Четврти принцип: све је допуштено; за надчовека нема ни добра ни зла; он живи с оне стране добра и зла, с оне стране истине и заблуде, с оне стране савести и одговорности.

Господо, завршена је драма хуманизма: створен је нови човек - надчовек. Од Русовљевог ембриона хуманистички човек се развио у надчовека; ренесански човек завршио се надчовеком. Али, шта је у суштини надчовек; од чега. је саграђен? - Само од једног инстинкта, инстинкта самоодржања. Али, допустите, зар се од једног инстинкта може саградити и најмања бубица, акамоли најкомпликованије на земљи биће - човек? Та у целом животињском свету, у коме има преко шест стотина хиљада врсти животиња, нема ни једне мушице ни прамушице, која би била искована само од једног инстинкта, па макар то био и инстинкт самоодржања. А Ниче је један једини инстинкт прогласио за - надчовека. Отуда је надчовек уствари подчовек, a то значи нечовек. Ако хоћете, надчовек је најдаровитија карикатура човека на овој звезди помраченој.

Али, Ниче је у многоме оклеветан. Он ни из далека није самосталан мислилац. Проанализирате ли га, у њему ћете наћи и Канта, и Тому Аквинског, и Протагору, и Шопенхауера, и Дарвина. Но његова је трагедија у томе, што је извесне апстрактне и анемичне идеје ових мислилаца претворио у своје страсти и крстио у својој крви. Извлачећи смело крајње консеквенце из последњих резултата философије и науке, он је завршио лудилом. Његова душа, бурна и вулканска, није могла да у себи не доживи и на себи не опроба неке убиствене философске теорије и смртоносне научне хипотезе. У своме страсном срцу он је венчао Шопенхауеров волунтаризам са Дарвиновим селекционизмом, и из тога се брака родио надчовек, који је детињски наивно проказао свету страшну тајну својих родитеља.

Својим надчовеком, Ниче није упростио проблем човека, већ га је још више компликовао. По својој мртвости надчовек подсећа на робота, а не на живо људско биће. И даље проблем човека мучи сваког мисаоног човека. И ниже се питање за питањем: шта је човек? У чему је суштина човека? Постоји ли „чист“ човек, у коме нема ничег страног, туђег, нечовечијег? Каква то загонетка путује кроз човека? Шта је човечје у човеку? Ко се то скрива у човеку и иза човека? Није ли човек привиђење, које је из горњих светова залутало на нашу планету и не може да се ослободи? Где је темељ, где крај човековом бићу? На чему стоји и ради чега постоји човек? А пре свега и изнад свега: чиме ће се завршити човек? Чиме? Чиме? Чиме?

( Одломци из књига " Достојевски о Европи и Словенству " и " Светосавље као философија живота " чији је аутор Ава Јустин Поповић )

III

Ниче је био типични лажни пророк, претеча антихриста, један од многих претеча антихриста. Врло талентован, кадкад генијални песник и мислилац, ево, на пример, његовог оштроумног запажања о мислима у стиховима већине песника: "Поет свечано везе своје мисли у стиховима на колесницама ритма, обично због тога што они не иду на својим ногама". Немогуће је порећи му психолошку проницљивост и виђење слабости људи. Само што он не види ништа добро у људима. Али се врло добро разуме у слабости и рђаво. Тачно као и између осталих и други лажни пророк великих потреса и превредновања вредности - Фројд. Оба су они слепи за дубине и тајне живота.

Сви велики лажни пророци - претече великих катастрофа 20 века (Маркс, Ниче, Фројд) одликују се тиме што узимају неки аспект живота, одвојен од целине, и представљају га, као да се сав живот састоји само у том аспекту. Ова лаж може изгледати врло слична истини, са многим дубоким открићима, но она остаје увек лаж, тим више чудовишна што је више одвојена од целине - творећи напрслине кроз које се живот распарчава на комаде и уништава.

Ниче не воли човека, већ попут ђавола, хоће да га исмеје. Човек је за њега ништавно и жалосно биће. Он исмејава и брак: "То је за медиокритете". А при томе је сам био слаб и немоћан. Он никад није знао за жену, но дух његов је био искварен. Ево како Ниче јарким бојама осликава проповеднике еротике: "Свиње се ваљају у наслађивању. Ко проповеда насладе, тај неизоставно носи и свињско рило". Но, није чудо да се исто рило понекад појављује и код самог Ничеа. Један познаник, који се недавно окренуо Православљу рекао ми је: "Спалио сам Ничеове књиге као порнографску литературу".

Није случајно што се у тако великим тиражима сада издају за омладину порнографија и писци попут Ничеа и Фројда.

Има код Ничеа нешто штетно по личност. Читати га, то је као гутати отров, тровати себе морално и духовно. Ниче напада на најсветије и не само да напада - он мрзи Христа. "По плодовима њиховим ће те их познати". А његов плод је био безумље: он је сишао са ума. Уистину он је поет будућности, како је самог себе називао. Сав атеизам комунистичког доба бледи пред овим сатанизмом. Да су у стаљинистичко време издавали Ничеа као што чине данас, то би била потпуна погибељ за многе. А сада слава Богу стоји му као супротност Истина - Црква. Но доћи ће време када ће бити забрањена Истина, и по свуда ће се слушати само лажни пророци слични њему!?

Има код Ниче дирљивих реченица: "Пре се "ЈА" скривало у стаду, а сада се у " ЈА" скрива стадо". Треба вероватно додати: оно исто (горе поменуто) свињско које тражи само наслађивање.

Шта се може још казати о Ничеу? Није случајно да га је Хитлер волео; он је био инспиратор нацизма своје врсте, као што је Маркс био идеолог комунизма. Ко још не зна за његове речи: "Онога који пада гурни". Или чујте на пример ове афоризме Ничеове, као да сам Хитлер изговара - и обратите пажњу каквом сабалазни они могу бити за омладину:

"У шта ти верујеш? - у то да све ствари мораЈу битипоново превредноване (тј. све моралне и духовне вредности морају бити преиспитане)". У којем правцу се тоостварује? Ниче даје одговоре: "Где је потребна суровост?Ко хоће да постане велики, тај је суров према својим врлинама" (тј. неопходно је да безпоштедно уништава принцип добра ради виших циљева).

,,У чему је за тебе највећа опасност?

- У састрадавању", тј. у ономе, благодарећи чему се човек још може надати да остане човеком.

- "Кога ти називаш рђавим?

- Тога ко се вечно стиди".

- "Који је печат достигнуте слободе?

- Не стидети се више самога себе".

Немогуће је не приметити колико је ово сагласно савременој пропаганди ослобођења човека и човечности од стида и савести.

Ниче не скрива своју сатанску мржњу према човеку: "Човек је ништа, потпуно ништавило и служи за подсмех". Право на живот има само надчовек, тај који је ставио себе са оне стране добра и зла, тј. онај који је презрео све предрасуде морала и религије. Долази нови надчовек који ће бити безпоштедан и згазити све мале људе.

Свима је разумљиво о коме он говори - о антихристу. А његова слова о хришћанству су чудовишна: "После хришћанства све је постало противним". Чудновато је како ова мржња према Христу и хришћанству и мржња према човеку постају једно у њему.

" Ја волим онога ко је тако састрадалан" - пише Ниче "да од своје суровости ствара врлину и клања јој се".

Ево његовог обраћања роду људском: "Ја брзо пролећем над вама као поглед преко блата". Ово је глас самог лудила (безумља).

Ниче је први изјавио да је Бог мртав - што је после прихватила сва искварена (декадентна) западна филозофија и култура. Коначно овде избија крајње човеково очајање: "Свиње шта смо учинили![1] Ми смо га убили"! У овом његовом очајању, у овом заживотном аду можда ће неко видети једва приметну светлост покајања: "Ја вас не признајем за људе" - говори Ниче људима - "оне које ја признајем за људе и за ким чезнем - то су виши људи".

Међутим, виши људи су они који су са Богом... Можда ће неко рећи да је надчовек хришћанин? Бог је постао човеком, да би човек могао постати надчовеком? Но, ужас је у томе што Ниче одбацује и Бога и Христа и човека. Он може говорити само противречне ствари, као онај бес, који никад истину не говори. У овом његовом својству и његовој подвлашћености злу може се видети још једно негативно пророчанство о нашим данима.

Ово није присутно само код Ничеа. Он је само максимално пројавио собом стање крајњег распада људског духа и људске културе какво је било присутно у његово време. Обратите пажњу на пример на јунаке Достојевског; Константин Мочуљски врло тачно запажа: "Раскољников, Ставрогин, Иван Карамазов стављају себе са оне стране добра и зла. То је ничеанство пре Ничеа" каже он. А ево шта каже он о Ставрогину, јунаку "Злих духова":

"Ставрогин представља силу која не бледи. То је човек новог еона, човекобог у поређењу са којима се Ничеов надчовек чини само сенком. То је гредући антихрист, кнез овога света, страшно пророчанство о приближавању космичке катастрофе".

Човек без Бога никад не може бити човеком. Бог постаје човеком зато што се пад и безумље човека састоје у покушају да, по змијском савету, постане "као Бог" и у нежељењу да се буде човек. Бог постаје човеком и спасава нас праштањем нашег греха, греха неприхватања нашег људског достојанства и одбацивања онога што припада људскости сваког човека, коју јавља и сам Христос.

Савршенство Његове људскости не поставља Га у положај надчовека, него му омогућава да буде потпуно једним од нас, зато што Он носи у Себи, у јединствености Свога бића, цело човечанство које ми представљамо. Он - без греха је више човек, него ми сами, јер грех обезчовечује.

( Одломак из дела " Ничег великог не бива без жртве " од проте Александра Шаргунова )