Иван Јанковић - Економско оправдање патријархалне породице

Иван Јанковић

Економско оправдање патријархалне породице

Под патријархалном порордицом у овом раду се подразумева породица у којој су улоге између родитеља подељене тако да је тежиште очеве активности ван куће, на зарађивању средстава за живот, док мајка превасходно узгаја децу и води рачуна о домаћинству. У раду се користе стандардни алати економске анализе да би се показало како је једино оваква форма породичне организације ефикасна са становишта остваривања циљева успешног развоја појединца и очувања и развоја материјалног и људског капитала, па и саме цивилизације.

Теорија фирме и компаративне предности

Породица је најмања оперативна јединица економског система. У том погледу, може се повући корисна аналогија између функционисања прородице и фирме. Обе форме организације су настале еволутивним путем, покушајем и погрешком, и своју корисност и виталност су доказале дуготрајним функционисањем у искуству, и чињеницом да су сви покушаји да се ове форме уклоне или надоместе пропали и одвели друштво у огромну деструкцију, страдање и губитак благостања. Покушаји да се елиминише фирма заснована на приватном власништву, водили су социјалистичком систему у коме делатна способност и предузетништво људи нису могли да буду искоришћени, што је резултирало неефикасним, субоптималним искоришћавањем расположивих ресурса, потрошњом капитала, и у крајњој инстанци, сиромаштвом и привредним пропадањем.

За разлику од приватне фирме, социјалистички атак на патријархалну породицу је водио како економском, тако и културном и биолошком деградирању човечанства. Апологијом разбијања породице и тобожње еманципације жена и деце, социјализам је разорио традиционалне канале за поступно увећавање људског капитала, пренос традиционалних знања, вештина и моралних вредности на којима почива цивилизација и захваљујући којима је доживела процват. Деца која одрастају мимо складног породичног света, теже да напусте марљив рад, да одбаце поштење и одговорност, и лако се и рано предају дрогама, алкохолу, недоличном понашању и субверзији. Она постају неспособна за самостално и слободно функционисање (које је корисно и за читаво друштво), као што и економски појединац мимо благотворног окружења деловања у приватној фирми губи моћ да побољша свој економски положај и индиректно допринесе општем напретку друштва.

Постоји широка основа за ову аналогију између приватне фирме и породице. Као што је нобеловац Роналд Коуз показао у свом раду "Theory of the Firm" слобода појединца и предузетништво нису довољни фактори за објашњење економске активности. Да јесу, на тржишту не би постојале фирме, као организационе јединице економије у којима учествује више људи, већ би сваки појединац деловао као засебна фирма. Ова околност да уопште постоје фирме као системи уређени оптималном комбинацијом хијерархије и добровољне кооперације, потиче по Коузу услед тога што ми живимо у свету позитивних трансакционих трошкова, односно трошкова откривања и коришћења информација од значаја за производњу неког профитабилног добра. Ниједан појединац, сам по себи, нема довољно ресурса и времена да обавља све оне функције које су потребне за продуктивно коришћење знања и информација за задовољавање потреба других људи. Зато му је потребна сарадња других специјализованих појединаца у оквиру фирме као заједнице уговора (nexus of contract).

С друге стране, и породица је еволутивна форма која је настала управо као покушај да се минимизују трансакциони трошкова живота појединца у индивидуалистичком друштву у коме је лишен бриге читаве заједнице. Патријархална породица је институција слободног и индивидуалистичког друштва, а не заосталог и племенског, како верују многи заговорници "еманципације". Она представља систем заснован, као и фирма, на оптималној комбинацији хијерархијских и кооперативних режима односа, који има за функцију да минимизује трансакционе трошкове стварања моралних и интелектуалних врлина, преноса корисног искуства и формирања људског и финансијског капитала. Вертикални (хијерархијски) образац је својствен за однос родитеља према деци, док хоризонтални кооперативни образац преовлађује у међусобном односу родитеља. Успех породице као система зависи од оптималне комбинације ова два модела, и стога не могу бити успешне оне породице у којима родитељи не делују кооперативно, нити оне у којима је поремећен хијерархијски поредак у односу на децу (рецимо "распуштеност" или непослушност саме деце).

Као и сваки други економски систем, тако и породица може бити посматрана у кључу рационалности својих основних постулата. Основни организациони постулат патријархалне породице јесте подела рада између родитеља. Као и сваки ефикасан систем, и породица мора ради остварења већег броја функција да прибегне специјализацији делатности. Основни економски аксиом јесте да подела рада подиже степен ефикасности коришћења расположивих фактора производње и подиже продуктивност рада. У чувеном примеру Адама Смита са фабриком игала имамо једноставно објашњење како један исти економски систем (иста фирма, однсоно скупина људи) постиже фундаментално различите резултате у зависности од тога да ли сви (екстензивно) раде један исти посао, или је свако специјализован само за један изоловани сегмент производње. Продуктивност производње игала се стотинама пута повећава када различити радници раде тачно одређене, партикуларне задатке: један грубо извлачи иглу, други је обликује, трећи оштри, четврти само пакује итд. Кад би сви радили све, нико се не би специјализовао ни за шта, тј. обављао би све активности са ниском продуктивношћу, док специјализација омогућава раст продуктивности сваког изолованог сегмента, што у збиру даје огроман раст укупне продуктивности.

Исти принцип важи и у породичном животу, само што је ту степен поделе рада нешто мањи него у Смитовој фабрици игала (приватној фирми): имамо само два принципијелна агента, оца и мајку (овде се, за сврхе анализе могу занемарити као егзогени неки потенцијално врло корисни агенти, попут баба, деда или тетака и ујака). Ако би и отац и мајка покушавали да истовремено и граде каријеру и васпитавају децу, резултати би били (као што модерно искуство показује) субоптимални и у једном и у другом домену, будући да су оба задатка врло сложена и захтевају максимум енергије, интелигенције и времена, а они обоје би у том случају, по природи ствари, могли би да посвете само по половину свих својих производних инпута поменутим задацима. Дакле, мора постојати подела рада, да би јединична продуктивност остварења свих задатака била већа, и да би укупно благостање породице било максимизовано.

Али, како ће бити донесена одлука ко ће шта да ради? Овде долазимо до принципа компаративне предности као спецификације и даљег изоштравања принципа поделе рада. Први економсита који је теоријски концептуализовао принцип компаративне предности био је Дејвид Рикардо, а касније су га усавршили многи други економисти. Основни садржај закона компаративне предности јесте да сваки економски агент треба да се бави само оном активношћу у којој има већу продуктивност у односу на друге агенте, а да до њихових производа дође разменом вишка свог производа за њихове вишкове. Рикардо наводи пример две земље, Енглеске и Португалије које тргују сукном и вином. Енглеска може да произведе сукно по знатно нижој цени него Португалија, док Португалија може јефтиније да произведе и допреми на енглеско тржиште вино. Одатле следи да Енглеска треба да производи само сукно, а Португалија само вино, и да до оног другог производа треба да дођу међусобном трговином. Основна поента је у томе да ће укупна количина и вина и скуна које ће имати свака земља понаособ бити већа уколико се свака специјализује за оно у чему је боља, него ако свака производи оба, покушавајући да буде самодовољна и жртвујући продуктивност у производњи оба ресурса. Специјализација и слободна трговина представљају, речником модерне теорије игара, игру са позитивном сумом, то јест игру у којој оба учесника добијају, или је у најмању руку укупни биланс позитиван.

Оца и мајку у патријархалној породици треба посматрати управо ка економске агенте који играју кооперативну игру са позитивном сумом на основу принципа компаративне предности. Модерно виђење, напротив, полази од идеје расподеле улога у породици као игре са нултом сумом, тј. неко губи а неко добија у тачно истом степену. Ако прихватимо патријархални модел, добија отац, ако га одбацимо добија мајка, а укупна корисност у којој се појављују деца, њихови интереси и њихов развој, јесте једна егзогена варијабла, то јест таква да је моделирање породице не тангира ни на какав предвидиви начин.

Али, то је погрешно веровање. Отац и мајка у традиционалној породици максимизују вредност два различита ресурса: материјалног богатства и развоја на једној, и васпитања и људског капитала деце на другој страни, а на основу своје релативне или апсолутне компаративне предности у једном или другом домену. Као што је за укупно благостања Енглеске и Португалије корисно да се Енглеска специјализује за производњу сукна а Португалија вина, тако је корисно и да се отац специјализује у максимизовању финансијског капитала и места породице у друштву, а мајка у максимизацији хуманог капитала деце и њиховог правилног узгоја и васпитања. Обоје треба да се специјализују у оној области где имају компаративну предност, а да се у обављању друге активности ослоне на партнера. Тиме ће укупно благостање, напредак и срећа свих бити унапређени.

Овде би се нашој анализи могло приговорити на следећи начин: у реду, потребна је подела рада, али зар није могуће да мајка има компаративну предност у односу на оца у каријери? Зар у том случају не би она требало да гради каријеру, а отац да узгаја децу? Одговор је не, и то из простог разлога што мајка има АПСОЛУТНУ комапративну предност у узгајању деце. То значи да је она у том послу незаменљива. Чак и да она може заменити мужа у послу ван куће, и чак да у томе може бити успешнија од њега, то још увек не значи ништа, јер он УОПШТЕ не може заменти њу у послу узгајања деце.

Ово можемо разјаснити поређењем са примером из економије, где је принцип апсолутне компаративне предности много очигледнији: узмимо рецимо случај неке велике фирме попут Microsoft-а. Бил Гејтс је оснивач и власник фирме, и истовремено идејни творац свих фирминих производа. Претпоставимо да он може да ради и посао домара једнако добро, или можда чак и боље од свог тренутног домара. Али, да ли ће фирма имати користи уколико Гејтс искористи своју релативну компаративну предност у односу на домара, и почне сам да ради његов посао? Да ли би у том случају домар требало да преузме улогу директора фирме? Очигледно је посао директора фирме место где је компаративна предност Била Гејтса у односу на домара далеко већа, а по много чему и апсолутна, зато што нико други, па ни Гејтсов домар, не би био у стању да произведе и дизајнира Windows систем, и његове бројне апликације. Гејтс има апсолутну компаративну предност на месту директора своје фирме у односу на домара, па је самим тим свеједно да ли уз то има и неку додатну, релативну компаративну предност у обављању посла домара. Пошто су фактори производње, укључујући и време оскудни, то се они морају усмерити као оним употребама у којима су најефикаснији. Запослење Гејтса као домара би претстављало траћење ресурса, без обзира на то што би он можда то радио боље од било кога другог, напросто зато што су његове способности много корисније на другом месту - директорском. Он мора да остане директор фирме, уколико му је циљ њена економска ефикасност.

По истом економском принципу је ирелевантно да ли мајка можда има релативну компаративну предност у каријери у односу на оца, ако већ по дефиницији има апсолутну компаративну предност у одгоју деце. Укупна корисност читаве породице ће трпети уколико мајка гради каријеру, а деца у критичној фази свог развоја немају мајку поред себе, што може оставити врло тешке последице по њихов даљи развој. Свака породица је суочена са trade-off ом између финансијског и психичког дохотка, и свака за себе одређује оптималан баланс између те две врсте корисности: рецимо финансијског добитка од мајчиног ангажовања ван куће, и психичког, емоционалног и развојног губитка за децу од њеног сталног одсуства. Чињеница да је традиционална прородица овај конфликт решила на одређени начин, и да је то једина до сада позната форма микросоцијалне организације која је омогућила опстанак и развој слободног појединца, сведочи о томе да је то заиста и најрационалнија форма организације, и најоптималнији пронађени баланс материјалног и психичког дохотка. Ми смо слободни да коригујемо то еволуционо решење, али смо онда принуђени и да прихватимо последице такве корекције, којима данас у цивлизованом свету гледамо у очи. Није случајно да последњих десетак година повратак традиционалном породичном моделу представља снажну тенденцију у већини западних друштава.

Пошто је подела рада на основу компаративне предности нужна у сваком рационално устројеном систему, па и породици, еволутивна селекција и дуготрајно искуство су испрофилисали улоге оба родитеља, тако да буде остварен максимум пожељних резултата. Традиционалне улоге мушкарца и жене нису дакле настале као производ декрета или слободне воље било које групе, већ су еволутивном селекцијом утврђене као делови супериорног обрасца социјалне организације који пружа оптималан оквир за пренос материјалних вредности, моралних врлина и хуманог капитала.

Закључак

Критичарима традиционалних вредности западног друштва наша анализа породице може изгледати као страшна нормативна интервенција у слободу појединца. Ипак, она то није. У нашој анализи се подразумева управо заједнички нормативни оквир са противницима (бар већином њих) традиционалне породице. Каже се – породично благостање није садржано само у финансијском добитку и материјалном наслеђу које ће преостати деци (мада је и оно врло важно), већ и у њиховом правилном узгоју и формирању на психичком, моралном и емоционалном плану. А за то је улога мајке слична оној коју она има у традиционалној породици од пресудног и незаменљивог значаја. Наша анализа само каже да ако максимизацију вредности породице посматрамо на овај, нешто шири начин, погубни "индивидуализам" и "еманципација" модерног друштва ће се показати као облик деградирације појединца, и уништавања његове људске и моралне супстанце. Не треба сметнути с ума да су не само моралне врлине и културне навике, већ и многи облици знања, заправо ствар породичног наслеђа и утицаја. Деструктивно помодарство савременог доба, које укључује моду самохраних родитеља, развода, растурања породица, пропаганде "индивидуализма" итд., води невероватном бујању криминогених или субверзивних понашања; крађе, проституције, наркоманије, примања социјалне помоћи и сл.. Породица је управо једини оквир у коме се могу развити врлине и претпоставке слободног човека: поштење, индивидуализам, мржња према држави, радне и предузетне навике, респект према културним вредностима итд.

Утолико је свако слободан да се заложи за "модерно" схватање продице, или чак њено растурање, али он не може онда да се истворемнео залаже и за јачање вредности традиционалне породице, већ мора да прихвати моралну и културну дегенерацију модерног доба као задату вредност, или бар као нужну датост свог избора.

Ваља нагласити да модерна социјалистичка држава благостања увелико кумује и потпомаже разбијању патријархалне породице као основне ћелије слободног друштва. Ширењем редистрибутивних програма социјалне помоћи самохраним родитељима, незапосленима, социјалним случајевима најразличитијих врста, она само подстиче антисоцијлна и криминогена понашања, од отвореног криминала до социјалистичког и редистрибутивног менталитета. Уместо солидарности традиционалне породице, савремени појединац бива благословљен предаторском солидарношћу моћне, патерналистичке државе која о трошку пореских обвезника финансира разне облике њених противприродних и деструктивних сурогата, који воде економској, психолошкој и емоционалној дегенерацији. Уместо да детињство буде пролазна фаза развоја појединца под будним оком родитеља, која ће га оспособити да буде зрео и слободан индивидуум, држава и бирократија појединца виде као вечито дете које зависи од њених програма, више цени њу и њене наметнуте и политички коректне мантре о овим или оним "правима" (увек о трошку других породица и других појединаца), од родитељског ауторитета. Држава подстиче феминизам, хомосексуалност, браколомство из принципа а не нужде, и разна друга дегенеративна и девијантна понашања чија свеприсутност и канцерогено метастазирање у модерном друштву прете да поткопају и униште и последње остатке моралних врлина потребних за живот у слободном друштву. Она стимулише пасивност, инфантилизам, ослањање на државу а не на себе, презир према сваком аутиоритету, који иде скупа са незрелошћу и инфантилношћу, менталитет "хлеба и игара" (екстазија и техно-а?), што су све карактеристике свих дегенерисаних социјалистичких заједница које знамо из историје, спремност да се прихвати свака делирична и деструктивна социјална доктрина која напада темеље цивлизације (социјализам, еколошки покрет, феминизам...), итд.

Очување традиционалне породице је једна од претпоставки очувања моралне и културне инфраструктуре на којој почива слободно друштво. Напад на патријархалну породицу је одувек био само "либералном" и "индивидуалистичком" фразеологијом камуфлирани напад на традиционални либерализам, и промоција социјализма и ропства појединца у односу на државу. Није случајно да су сви тоталитарни режими у XX веку тежили да униште породицу и да лојалност политичком вођству учине главним стубом идентитета појединца. Амбиција данашњег завереничког естаблишмента државе благостања јесте да лојалност породичном концепту живота подреди лојалности дегенерисано-социјалистичким идеалима инфантилних "социјалних права" која гарантује држава, и политички коректним мантрама "еманципације". Људи који верују у слободу појединца треба да схвате да су Хитлеров и Стаљинов режим у растурању породице на истом задатку са модерним естаблишментом државе благостања – они нападају аутономију и самосталност људи у односу на државу, желећи да појединца потчине својој економској и културној доминацији, тако што ће раскинути најјачу, најприроднију и најнераскидивију везу која га спаја са другим појединцима – породичну, и претворити га у обични социјални атом који ће лутати у реторти социјалних инжењера који ће му додељивати социјалну помоћ и наређивати шта да ради, и изнад свега, шта да мисли. Зато је залагање за очување и обнову традиционалне патријархалне породице једно либерално и индивидуалистичко (анти-етатистичко) прегнуће par exelence.