Одмах по окончању операција против партизанских јединица на
територији Западне Србије немачка војна сила напала је јединице
под контролом Драгољуба Михаиловића. Самога Михаиловића је о
томе обавестио командант СДК Коста Мушицки, па је ВК Краљевске
војске у Отаџбини за моменат избегла заробљавање.
Коста Мушицки био је због овога ухапшен у Чачку 9. децембра.
Брзом интервенцијом Милана Недића и Димитрија Љотића
Мушицки је успео да избегне преки војни суд. Ускоро је пуштен на
слободу под условом да више не може да командује СДК. Милан
Недић је уместо Мушицког за команданта СДК поставио
потпуковника Илију Кукића. Мушицки се вратио на своје старо
командно место тек крајем 1942. године, када су Београд
напустили они Немци из главне команде којима је случај Мушицки
био познат.
Иако је Драгољуб Михаиловић баш уз помоћ власти у Београду
избегао хапшење, он је од 25. јануара до 6. јуна 1942. године
упутио Југословенској влади у Лондону петнаест депеша у којима
је због сарадње са окупатором нападао Љотића Недића и Пећанца.
То је и један од разлога што је Влада у једном од својих "З"
емитовања (слово "з" је значило заклати) ставила под то слово и
Милана Недића. Сам Димитрије Лотић никада у емисијама радио
Лондона није поменут, мада постоји могућност да је наређење да и
за овог човека важи слово "З" стигло Михаиловићу тајним
каналима.
Током целе 1942. године Немци су од Недића и Љ отића тражили да
и Србија да макар и једну симболичну јединицу коју би послали на
Источни фронт. И поред великог притиска Недић и Љ отић на то
нису пристали. Љотићево образложење било је да је СССР, иако
вероломан, савезник њиховог господара краља Петра.
Зато је СДК током 1942. године пала у немилост Немаца. Тако су
Немци расформирали и у логор послали цео Једанаести и део
Седмог добровољачког одреда. Немци су чинили сметње да влада
Милана Недића изради обућу и одећу за добровољачке одреде.
Добровољци су се током 1942. године сукобљавали са слабијим
партизанским снагама углавном на територији Јужне Србије. У
овим борбама добровољци су успели да разбију Сврљишки и
Кукавички партизански одред који су касније успели да се
реорганизују. Иако су партизанима у Јужној Србији нанели осетне
губитке, добровољци нису успели да партизански покрет у Јужној
Србији униште.
На територији Западне Србије добровољачке јединице су, у
садејству са Немцима, жандармеријом и четницима Драгољуба
Михаиловића напали на Ваљевски, Посавски, Сувоборски и
Космајски партизански одред, који су се из Босне по наређењу
25
Главног партизанског Штаба за Србију вратили на своје терене. У
овој акцији уништени су сви партизански одреди, осим Ваљевског
који је из обруча успео да се извуче благодарећи Немцима, који су
се са својих положаја повукли услед велике хладноће.
Крајем 1942. године СДК је реорганизована. Од претходних
дванаест одреда створено је пет батаљона. Сама Српска
Добровољачка Команда променила је име у Српски Добровољачки
Корпус.
Током 1943. године добровољачке јединице водиле су на терену
борбу како са партизанима, тако и са четницима Драгољуба
Михаиловића. Добровољци су се против партизана борили у
околини Пожаревца, Крушевца, Аранђеловца и у Мачви. Дана 28.
јула 1943. године јединице Драгољуба Михаиловића су убиле
команданта Трећег добровољачког батаљона Душана Марковића и
још 20 добровољаца. Недуго после тога у сукобу између Четвртог
добровољачког батаљона и четника Драгољуба Михаиловића
погинуо је у селу Сеча Река командант Четвртог добровољачког
батаљона Милош Војновић Лаутнер.
Јачање партизанског покрета крајем 1943. године и могућност
њиховог повратка, натерао је команду СДК да опет у својим
редовима изврши реорганизацију. Она је извршена крајем 1943. и
почетком 1944. године. Пет дотадашњих батаљона преименовано
је у пет пукова. Спроведена је и делимична мобилизација.
Овако реорганизован СДК дочекао је продор Друге и Пете
партизанске дивизије у Србију. Задатак ових дивизија био је да у
Јужној Србији створе већу територију под својом контролом.
Увидевши какве последице овај продор може имати, националне
снаге су се ујединиле у "јединствени национални фронт". У њега су
ушле четничке јединице Драгољуба Михаиловића, жандармерија и
Први, Други и Четврти пук СДК. У тешким борбама на Ибру обе
стране су претрпеле тешке губитке. Националне снаге су успеле да
спрече даљи продор ових дивизија, па су оне ускоро напустиле
Србију.
Следећи велики обрачун догодиће се на лето 1944. године када је
главнина партизанских јединица прешла на територију Србије.
Љотић и остале националне снаге у Србији
Односи између Димитрија Љ отића и Драгољуба Михаиловића
успостављени су у лето 1941. године. Михаиловић је успоставу
односа са Комесарском управом сматрао нужном ради набавке
хране и одеће а можда и оружја. Зато је већ јуна 1941. године у
Београд послао Владимира Ленца. Овај је пре рата био генерални
секретар омладине ЗБОР-а, а по окончању Априлског рата заједно
се са Михаиловићем повукао из Босне на Равну Гору. При доласку
у Београд Ленац је прво контактирао Димитрија Љотића. Љотић је
26
одмах започео акцију прикупљања материјалне помоћи
равногорском покрету која је Михаиловићу послата по другом
Михаиловићевом емисару поручнику Пипану (лажно презиме
Перић). По другом Пипановом доласку у Београд, Љотић је позвао
код себе високе функционере ЗБОР-а Ратка Парежанина и Бошка
Костића да заједно са Ленцем крену на Равну Гору. Ова је мисија
опозвана пред сам пут, када је Љ отић добио извештаје да се
између Михаиловића и партизана воде преговори.
Иако су преговори између Београда и покрета на Равној Гори били
начелно прекинути, честа су појава биле заједничке акције ових
формација на терену, а против партизана. Једна од
најупечатљивијих акција била је изведена у околини села
Коштунићи, када су против партизана на томе терену
садејствовали припадници Петог добровољачког одреда под
командом Марисава Петровића и војници Другог равногорског
корпуса под командом Предрага Раковића.
Иначе, Димитрије Љотић и Милан Недић су радили све време да
обједине све националне снаге у борби против комуниста, и поред
не ретких сукоба између добровољаца и четника. Особа преко које
су Љ отић и Михаиловић успостављали међусобну везу био је чика
Илија Михајловић, бивши председник Народне скупштине и
потпредседник ЈНС. Први састанак који је чика Илија уговорио био
је маја 1943. године на нивоу високих делегата. Љотић је на
састанак послао Бошка Костића, док је Михаиловићев делегат био
Чеда Вујовић, првак Демократске странке из чачанског краја. На
овом састанку постигнут је начелни споразум о прекиду свих
непријатељстава.Преговори око састанка Димитрија Љотића и
Драгољуба Михаиловића отегли су се све до септембра 1943.
године.
Тада је успостављена веза која је са Михаиловићеве стране била
веома проблематична и непроверена. Упркос томе Љотић је
половином октобра 1943. године кренуо на састанак, сам возом за
Ужице. Претходно је себи набавио лажна документа под именом
професор Петровић. Када је требало да крене из Ужица дошао је
код њега мајор Петровић, и саопштио му да га Михаиловић не
може примити, пошто је спречен хитним пословима. Петровић му је
предложио да се заједно врате у Београд. Тек у Београду Петровић
му је рекао да га је вратио из Ужица јер му је Михаиловићев
капетан Радовић-Кондор спремао убиство из заседе. Михаиловић је
Љотићу у једном каснијем писму саопштио да му је ту "Бог помогао
да се спасе замке".
Љотић је тек 17. маја 1944. године успео да се састане у селу
Брђане код Горњег Милановца са генералом Мирославом
Трифуновићем Дроњом, Михаиловићевим командантом за Србију.
После тродневних преговора дошло је до споразума у коме је
договорена заједничка борба против комунизма и договор о
међусобној сарадњи. Сарадња ће кулминирати септембра 1944.
године, у јеку најжешћих борби у Србији.
27
За време Пете немачке офанзиве 14. маја 1943. године у Колашину
и другим деловима Црне Горе и Херцеговине заробљено је око
4.000 четника на челу са мајором Павлом Ђуришићем, који је после
саслушања у Немачкој послат у кажњенички логор Стриј у Пољској.
Октобра 1943. године, са неколико својих другова, Ђуришић је
успео да побегне, а већ током новембра стигао је до Београда. Код
села Вишњице он је прешао Дунав и одмах био ухапшен од стране
српске жандармерије. Немци су одмах сазнали за његово хапшење,
па је Ђуришића одмах преузео Гестапо. На ургирање Љ отића и
Недића, Ђуришић је ослобођен и упућен у Црну Гору. У замену за
ослобађање, Ђуришић је морао да прихвати да своје одреде
подреди влади у Београду. Обећао је да ће од црногорских четника
формирати три пука (Шести, Седми и Осми), који би ушли у састав
СДК. Ђуришић је ову заповест извршио, а за узврат је наименован
за помоћника Косте Мушицког и унапређен у чин потпуковника. У
току фебруара 1944. године Недић је послао у помоћ Ђуришићу
једну добровољачку јединицу у Црну Гору. Ова јединица је у борби
са партизанима тешко страдала. Од 893 добровољца, колико их је
у фебруару отишло у Црну Гору, вратило се њих 350.
Љотић је током целог рата покушавао да ступи у контакт са
Краљем Петром ИИ. Ово му је једино полазило за руком преко
дипломатских канала у Цариграду. У писму које је Љотић упутио
Краљу Петру ИИ јуна 1943. године поручио је: "Ваше
Величанство... Ја чиним све што је у мојој моћи да спасем што је
више могуће српског живља. Пропаганда из Лондона спречава ме у
овом послу. Не смета што ме напада, јер то чини мој тешки задатак
са окупаторским снагама лакшим. Али ја молим да ме Ви не
третирате као Квислинга или Павелића који је до данас уништио
око 600.000 Срба у НДХ. Знам да у редовима српских оружаних
снага има око 80% официра и људи који припадају покрету
Михаиловића. Ја сам спреман да предам власт Михаиловићу када
Немци оду, да би се одржао закон и ред у земљи. Ради тога, молим
Вас да делујете на Михаиловића да не проузрокује преране
репресалије над незаштићеним становништвом. Свака немачка
глава плаћа се са сто српских. За мене, међутим, свака
појединачна српска глава дража је од сто немачких. После
ослобођења земље спреман сам да изађем пред народни суд. За
моја дела историја ће да суди најбоље".