Путник ( Теодулу)
Не жудим да видим свјетске метрополе,
Ни стаклене колосе, ни бразилске плаже,
Не марим за китњасте пагоде, куполе...
Пешчаре ми неразвалне Светогорске драже.
Не жудим да видим презне пирамиде,
Нека други радост у прешини траже,
Ја се дивим очима Свете Симониде,
Звоно ми је Дечанско од Европе драже.
Не бих издржао дуго у сјенци кипа слободе,
Отуд бих вапио тужно к`о кос из невјером горе спржене:
Овдје су бакље угашене, овдје је вјечита тама Господе,
Ово је царство од царства лишених и шкргут зуба из геене.
Ја путујем неуморно док у мјесту стојим,
Не треба ми мучни пртљаг ни пасош ни виза,
Обиш`о сам читав свијет, молитвама својим,
И видио све што вриједи, истински, изблиза.
Нећу да читам књигу мртвих, ни Илијаду ни Махабхарату,
Нећу да крадем обелиске безвриједне, нек` се њима ките европски јазавци,
Мијењ`о бих цезара и Навуходоносора и ума лишеног цара Бонапарту,
За свети благослов Монаха Оптинског, за шав на Његовој дивној камилавци.
Нећу да зидам боговима лажним, храмове велике и скупоцјене,
Нек` се други клањају гадовима адским, нека други славе звјерска чудовишта,
Мени је довољан хлад од Манастира, рај из ножем нагрђене Светитељске зјене,
Мени је довољна ријеч Господа мога, и ван Царства Његовог, не треба ми ништа.
Home 
