Владика Артемије на удару белосветских сатаниста.

До сада незабележена кампања за оцрњивање владике Артемија и његових помоћника, подржана у водећим (прозападним) српским медијима, минира репутацију Цркве у српском друштву

Синод Српске православне цркве (СПЦ) је 13. фебруара епископу рашко-призренском и косово-метохијском Артемију (Радосављевићу) ускратио управљање епархијом. За епархијалног администратора постављен је Атанасије (Јевтић), бивши епископ захумско-херцеговачки. Ово прво озбиљно кадровско решење за време новог српског Патријарха Иринеја (Гавриловића) не може проћи без дугорочних унутарцрквених и политичких последица.

Епископ Артемије један је од најпознатијих архијереја СПЦ. Он је руководио рашко-призренском епархијом СПЦ од 1991. године, заменивши на тој дужности недавно преминулог српског Патријарха Павла. Њему је припало тешко бреме – ескалација косовске кризе 1990-их, војна кампања НАТО и окупација покрајине 1999. године, постепено претварање Косова и Метохије у албанску државу у 2000-им. Током свих тих година владика Артемије био је једна од кључних фигура српске заједнице Косова, неуморно бранећи интересе своје пастве на локалном и међународном нивоу.

Он се залагао против косовске политике владе Слободана Милошевића и у више наврата састајао се са албанским лидерима и представницима Запада. То је одиграло своју улогу после окупације НАТО Косова у лето 1999. године.

Српски чиновници напустили су покрајину заједно са одлазећом армијом, али православно свештенство на челу са епископом Артемијем остало је на Косову. Као и у време турске владавине, Црква се нашла у улози јединог заштитника косовских Срба. Мисија УН и команда КФОР признавали су владици Артемију статус истакнутог представника српске заједнице, што му је омогућило да се стално бори и за локалне интересе своје пастве: помоћ у обезбеђењу стране мировних снага, организација допремања хуманитарне помоћи, посета излованим српским енклавама, стварање система народних кухиња у енклавама, редово прикупљање и допремање помоћи из Србије и српске дијаспоре, скретање пажње на случајеве прогона иза којих су стајали Албанци). Борио се и за политичке интересе: на међународној арени епископ се активно залагао против одвајања Косова од Србије.

У јеку дискусија о Ахтисаријевом плану 2006. године епископ је средствима епархије предузео широку међународну ПР кампању за заштиту целовитости Србије. Ангажована је америчка лобистичка фирма а сам архијереј је интензивно наступао на разним трибинама - од Конгреса САД и европских структура у Бриселу до Јужноафричке Републике, захтевајући да се интереси Срба узму у обзир. Исто тако је активно деловао у Србији залажући се у Београду за реалну, а не декларативну заштиту интереса својих сународника на Косову.

ОЗБИЉНА СМЕТЊА Делатност епископа у 2006. години у значајној је мери пореметила реализацију Ахтисаријевог плана тако што је спречена пасивна позиција српског руководства. Касније је званични Београд следио пример одважног архијереја и развио међународну агитацију у циљу подршке својих права на Косову.

До краја 2000. године епископ Артемије је постао озбиљна сметња међународним структурама, које су прекрајале Балкан. Инволвирани у косовски процес западни дипломате и политичари стално су изражавали незадовољство због „радикализма” епископа, који нипошто није желео да јавно одобри њихово деловање у покрајини. Остале лидере косовских Срба увек је било могуће оптужити за нелегитимитет, али права Српске цркве била су званично призната и у УН и у другим међународним структурама. Незадовољство Запада постепено се почело допуњавати и иритираношћу актуелних власти Београда. Владика Артемије је присно сарађивао са пређашњом владом Војислава Коштунице, отворено га подржавши на изборима 2008. године. Касније је редовно оптуживао администрацију председника Бориса Тадића за неактивност на косовском правцу.

Епископ је указивао да је дужност државе да примени сва средства укључујући и силу у циљу заштите целовитости земље и безбедности суграђана. Шеф епархије је редовно јавно осуђивао сваки уступак Београда структурама међународног присуства на Косову. И ускоро су нове власти почеле да узвраћају Артемију. Приликом путовања на Косово председник Тадић га је демонстративно игнорисао. Посећивао је манастире покрајине не обавештавајући о томе руководећег архијереја. Ни епископ са своје стране није пропуштао прилику да отворено прекори шефа државе за кршење правила пристојности.

Средином 2009. године у београдске медије процуриле су вести о томе како се прекомерно троше и злоупотребљавају средства која држава издваја за подршку косовској епархији (месечни расходи владике достизали су 1.500 евра). Уље на ватру додала је посета потпредседника САД Џозефа Бајдена Београду у мају 2009. године. Власти Србије су тој посети придавале огроман значај, а јогунасти епископ није јавно благословио посету Бајдена чувеном манастиру Дечани. А владика то није учинио зато што је Бајден био један од главних проповедника бомбардовања 1999. године и што припада активним покровитељима косовске политике САД. Влада је морала хитно да прибегне помоћи Синода СПЦ, који је „у име хришћанске љубави и гостопримства” укинуо одлуку владике Артемија и позвао Бајдена да посети православну светињу.

Епископ Артемије је 4. фебруара 2010. године био међу организаторима Сабора косовских Срба у Митровици, који је сазван у вези са претњама Приштине да ће извршити „реинтеграцију севера”. У резолуцији Сабора је истакнуто „да је данас Косово много даље од Србије него пре доласка актуелних власти. (...) Косово и Метохија се постепено, али доследно, приноси као жртва евроатлантским интеграцијама. За власт у Београду настао је последњи тренутак да промене политику и заиста заштити Косово”.

СИНОД ВС. АРТЕМИЈЕ Међу члановима Синода СПЦ такође је расло незадовољство косовским епископом, који је ометао одржавање непомућених односа са међународним структурама. После албанског погрома 17. марта 2004. године, епископ Артемије је поднео тужбу Међународном суду против западних држава, чија је војска допустила талас насиља и разарања. На Западу је то изазвало љутњу и Синод је затражио од епископа да опозове тужбу. Истовремено, он је упорно одбијао да потпише Меморандум о обнављању порушених храмова са Саветом Европе и са прелазним косовским властима. Епископ је стално изјављивао о недопустивости да се „рушитељима поверава обнављање светиња”, тојест, да се не допусти ангажовање албанских компанија на обнови светиња. Епископ је захтевао да се обави професионална рестаурација уз ангажовање српских и иностраних стручњака. Међутим, 2005. године Меморандум је потписао Патријарх Павле, али су радови на обнови најчешће обављани нестручно и непажљиво, због чега и сам пројекат није донео очекивано смањење напетости у покрајини.

Ситуација се поновила када је владика Артемије одбио да прими обновљене објекте и објавио критички извештај о ниском квалитету радова. Покушаји да се од њега добије пристанак нису успели, па је у име СПЦ документ о пријему низа објеката потписао епископ нишки Иринеј (Гавриловић), који је у јануару 2010. године постао нови српски Патријарх.

Многе су иритирали и богословски погледи епископа. Ученик истакнутог српског богослова преподобног Јустина (Поповића), владика Артемије наставља његову традицију старог светоочинског православља. Он се доследно залаже против екуменизма, осуђује модернистичке струје у савременом српском епископату и увођење богослужбених измена. Монаштво рашко-призренске епархије постало је један од бастиона светоочинске вере у СПЦ. Артемијеви погледи неизбежно су се сукобљавали са погледима епископа модерниста, присталица ширења контаката са инославним, у првом реду са Ватиканом.

Током последњих година иритираност Синода преточила се у плански притисак на непокорног владику. Године 2006. намесник манастира Дечани Теодосије (Шибалић) је произведен у чин епископа и назначен викарним архијерејем рашко-призренске епархије. Постепено се владика Теодосије, који је спроводио политику сарадње са међународним структурама и властима Приштине, претворио у основног сауговарача Синода СПЦ на Косову. Сталним нападима подвргавано је и окружење Артемија, а њега самог су оптужили за непотчињавање одлукама Синода и за финансијске прекршаје.

Синод СПЦ је 5. фебруара у епархију упутио комисију на челу са митрополитом Амфилохијем (Радовићем) и епископом Григоријем (Дурићем) ради провере вођења „финансијско-материјалних послова”. Резултат делатности комисије је оптужба против руководства епархије за финансијско-имовинске прекршаје, поред осталог, у делатности грађевинске фирме коју је основала епархија, затим у систему јавних кухиња и продаји дела црквеног земљишта Албанцима. Последњим је требало да се подрије репутацију борца за Косово иако су средства од уговора утрошена за плаћање у иностранству лобистичке кампање против отцепљења Косова. Епископу Артемију се ставља на терет и одбијање да отпусти свог најближег сарадника, епархијског секретара игумана Симеона (Виловског) и то што га је произвео у чин архимандрита без сагласности Синода. Према извештајима из српске штампе, још у јануару су неки западни дипломате у Београду изражавали наду у могуће „персоналне промене” у косовској епархији.

ПОЧИЊЕ ИСТРАГА Подршку владики Артемију пружили су 12. фебруара и учесници Српског националног већа Косова и Метохије и Српског националног већа Северног Косова „за целокупни његов рад у последњих десет година на очувању Срба и српске државе на Косову”. Они су оптужили „део међународне заједнице и део званичног Београда за трагање за послушним кадровима у епархији за рушење последњег стуба српске заједнице у покрајини”.

Мало касније, 13. фебруара је Синод СПЦ на основу извештаја комисије одредио званичну истрагу о ситуацији у рашко-призренској епархији и за време њеног трајања суспендовао епископа Артемија са места челника епархије. Руковођење је поверено администратору, за кога је постављен пензионисани епископ Атанасије (Јевтић). На првој конференцији за штампу о резултатима заседања епископ Бачки Иринеј (Буловић) је говорио у веома опрезном тону, пребацивши сву одговорност за прекршаје на окружење владике Артемија.

Именованог за администратора - епископа Атанасија, заједно са митрополитом Амфилохијем и епископом Артемијем су 90-их година називали „Три А” Српске цркве. Ученици преподобног Јустина (Поповића) тада су заједнички иступали против режима Милошевића и залагали се за препород православља и националних традиција. Међутим, током последњих година позиције и погледи владика Амфилохија и Атанасија су претрпели еволуцију, што је заоштрило и њихове личне односе са старим саборцем. Први кораци епархијског администратора појачали су напетост унутар СПЦ. Епископ Атанасије је заузео епархијски центар у манастиру Грачаница и покушао да спречи улазак у манастир присталица Владике Артемија. Емитовани широм света, кадрови туче монаха поред манастира нанели су несумњиву штету Српској цркви. Ново руководство епархије је деловање претходника подвргло жестокој критици и затворило епархијски сајт. Борба се пренела на Интернет јер се многи српски монаси и верници нису помирили са прогоном владике Артемија.

Лидери Српског националног већа Косова и Метохије добили су право да посете епископа како би му изразили своју подршку. После сусрета, они су изјавили да се сада епископ Артемије фактички налази у кућном притвору у својој келији у Грачаници.

Српске медије запљуснуо је талас иступа против епископа Артемија и његовог окружења. Већ 17. фебруара ухапшен је Предраг Суботички, шеф епархијске грађевинске фирме „Раде Неимар”, који је оптужен за присвајање 300 хиљада евра. Сумњив је и сам „привредни” карактер оптужбе. Познато је да се пословање многих епархија СПЦ одвија у „сивој зони” економије, подаље од стриктне пореске евиденције и плаћања преко рачуна. Искључиви положај рашко-призренске епархије, која се налазила под спољном окупацијом и у условима вишегодишње анархије, подразумевао је коришћење одговарајућих механизама и метода, а изненадно „прозрење” ревизора у таквој ситуацији изгледа веома неискрено. Исто је тако очигледно да је којим случајем владика Артемије био грамзивац, ништа му не би сметало да узме много већа средства ако би прибегао сарадњи са идеолозима отцепљења Косова.

ПРОБЛЕМИ И ПОСЛЕДИЦЕ Прогони храброг архијереја Српске православне цркве већ су изнедрили озбиљне проблеме. Гестови новог патријарха на страни Ватикана, одобрење које је дао за „гоњење владике исповедника” постепено трансформише још недовољно кохерентно „зилотско” крило Српске православне цркве у консолидовано удружење које је способно да пружи озбиљан отпор садашњем курсу синодских власти.

До сада незабележена кампања за оцрњивање владике Артемија и његових помоћника, подржана у водећим (прозападним) српским медијима, минира репутацију Цркве у српском друштву. Тежак ударац нанесен је косовским Србима, којима је показао шта чека одлучне борце против отцепљења покрајине. Ограђивање од непоколебљивог епископа може постати за Бориса Тадића пирова победа јер се сада ни једно погоршање положаја Срба не може приписати „неразумном владики”. Без „црквеног радикала” званични Београд ће бити још неотпорнији на притиске Запада.

Одстрањење и дискредитација епископа Артемија за власт Приштине је драгоцен дар на другу годишњицу „независности” покрајине. Омрзнут међу Албанцима, Артемије је уклоњен рукама самих Срба, а штаб отпора, каквим је раније била епархија, утонуо је у раздор. Све то треба да помогне косовским Албанцима у остваривању њихових планова о „реинтеграцији” Северног Косова.