Каже се, хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. Много лажи је изречено о ратовима на простору бивше Југославије, најозбиљнија од којих је лаж о дешавањима око Сребренице у јулу 1995. године. Ова лаж је ослонац „нове истине“ о геноцидном удруженом злочиначком подухвату водећих Срба, кривим за сва зла из тог периода.
Као једини конститутивни народ ускраћен уставом загарантованог права на самоопредељење у Хрватској и Босни и Херцеговини крајем двадесетог века, и као једина држава изложена притисцима да прихвати право мањина на самоопредељење почетком двадесетпрвог, Срби и Србија су у јединственом положају двоструког губитника. Додатно томе, демонизација српског народа и ревизија историје се наставља, предвођена лажима о дешавањима око Сребренице.
Број?
Било какво пребројавање жртава се често карактерише као „покушај релативизације“ од стране дежурних бораца за „људска права“. Истовремено, када се реалност не поклопи са фантазијама антисрпских пропагандиста – као у случају укупног броја жртава рата у БиХ, званично процењен на мање од 100.000, и лажи о 250.000 муслиманских жртава – могу се чути протести да „број није битан, злочин је злочин“.
Ако број заиста није битан, већ само злочин, зашто дежурни борци милитантно инсистирају на крајње непоузданом броју жртава злочина у Сребреници? Петнаест година трагања, прекопавања и премештања лешева наводних жртава сребреничког масакра још увек не може да поткрепи насумице изабран број од 8000 жртава. Број „пронађених“ лешева, процене мисије Црвеног крста, процене независних посматрача на терену за време ратних операција, и често појављивање „несталих“ на бирачким списковима и у иностранству демантују „нову истину“ а тешко доказују страдање и пола званичног броја, а камоли више.
Међутим, упркос немогућности главних пропагандиста „нове истине“ да докажу број жртава та лаж добија покриће у пресудама (квази)суда у Хагу. На основи небулозних сведочења људи попут Дражена Ердемовића (Хрвата осуђеног на 5 година затвора због наводног убиства 70 муслимана, мање од месец дана казне по жртви) тај суд доноси пресуде које касније служе као „доказ уместо доказа“. Међусобно поткрепљивање, где антисрпске (невладине) организације доказују своје тврдње на основу пресуда суда који оснива своје закључке на тврдњама тих истих НВО и сведока које су они припремили, је невероватан метод обмањивања јавности и пропагирања лажи.
Геноцид?
Осим броја погинулих, друга значајна лаж о дешавањима у Сребреници је проглашавање тих злочина геноцидом. Такво омаловажавање појма геноцида, који значи планско истребљивање народа или етничких група, је само по себи монструозно. Проглашавати акцију Војске Републике Српске – у којој је обезбеђен превоз цивила (укључујући свих жена и деце) из Сребренице – покушајем истребљења једне етничке групе, која притом не постоји само на том простору него и у широј околини, представља одступање од елементарне логике.
Такође, разводњавање критеријума по ком се неки злочин проглашава геноцидом може само да умањи монструозност почињених геноцида из прошлости, попут Холокауста; никако да увећа значај злочина око Сребренице (што је намера такве квалификације).
Шта је резолуција и зашто је опасна?
Недавно, председник Демократске странке и Републике Србије, Борис Тадић, изразио је намеру, мимо својих надлежности, да натера Народну скупштину да усвоји резолуцију која осуђује „геноцид“ у Сребреници. Оваква резолуција би била наставак пропагирања лажи, косила би се са националним интересима Србије (чија одговорност за „геноцид“ би поново била доведена у питање) и задала би ударац Републици Српској и српском народу у БиХ.
Колико владајућа „елита“ мари за национални интерес биће очигледно ако резолуција о осуђивању геноцида буде стављена на дневни ред у Народној скупштини. Борба за истину ће се, свеједно, наставити, али усвајањем такве резолуције лаж би још једном била поновљена, и тиме „нова истина“ ојачана.
Грађанскa иницијативa за истину о Сребреници.
Home 
