Настанак Србске Православне Цркве

Хришћанство на просторима Балкана почиње првих векова нове ере. Оснивач Српске Цркве био је Свети Сава, син жупана Стефана Немање (око 1167-1196). Монах на Светој Гори, Свети Сава се враћа у земљу 1204, а хиротонисан је за архиепископа Србије 1219. године у Никеји од васељенског патријарха Манојло И. Познате су у историји три Српске патријаршије:

1. она коју је прогласио цар Душан Велики 1346, а Турци је укинули 1458;
2. Српска Патријаршија између 1557. и 1776. (са седиштем у Пећи), кад је Цариград поново укида;
3. Патријаршија тек обновљена 1920. после оснивања државе Југославије, са седиштем у Београду, иако је Србија стекла независну државу још 1878. године. У периоду Другог светског рата Српска Црква и њен патријарх Гаврило (1937-1950), претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји. Године 1969. од Српске патријаршије одвојила се самозвана Црква Македоније. Њен митрополит има седиште у Скопљу и носи титулу архиепископа охридског. Канонска позиција ове Цркве није призната од православних Цркава. Српска Патријаршија је дала аутономију Архиепископије Охридској 2002 године.

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић; рођен око 1169. у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануар (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму) је био најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.

Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио грађански рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Номоканон“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османлијског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

"Сам назив Православна Црква, одређује да чланови који њој припадају правилно славе, и правилно исповедају веру у Христа. Православље је правилно разумевање умом, правилно веровање у срцу и правилно исповедање језиком свега онога што нам је сам Бог открио о себи, о свету и о човеку. Православље је живљење истинским врлинским животом заснованом на темељу Божијих заповести, јер вера без дела је мртва, како нас учи Св. Јаков Апостол, а Господ нас подсећа да ће на страшном Суду сваки човек добити по својим делима. Због тога права вера мора да се покаже у нашим добрим делима а дела да буду манифестација наше праве вере. "