Pojave najranijeg hriscanstva u Evropi /Sremska Mitrovica .

Današnja Sremska Mitrovica skriva pravu veličinu antičkog Sirmiuma, jednog od najvažnijih gradova kasnog Rimskog carstva.

Osnovan u 1.veku Sirmium je svoj vrhunac doživeo u trećem veku naše ere (294 n.e) kada je bio proglašen jednom od četiri prestonice Carstva. Sistem puteva, akvedukata i vojnih utvrđenja, ostaci carske palate, termi, pozorišta, hipodroma, pokazuju da je ovaj grad bio centar (legijski logor, carski grad i episkopski centar) čitave oblasti – tadašnje Rimske provincije Panonije.U to vreme ovo je bio jedan od važnih trgovačkih i tranzitnih centara Carstva.

Kasnije, Sirmium postaje jedno od središta ranog hrišćanstva, ali i mesto stradanja hrišćanskih mučenika.

Rimske legije pojavile su se pred Sirijumom u poslednjim decenijama I veka pre nove ere. Tokom narednih vekova Sirmium je od pograničnog utvrđenja postao jedan od najznačajnijih gradova Carstva.

Veliki broj careva je tokom III i IV veka boravio u gradu,a neki su tu i rođeni.Kada je čuveni car Dioklecijan 294. godine izvršio administrativnu reformu carstva Sirmium postaje jedno od četiri sedište careva. Otpočeo je zlatni period u istoriji grada. U njemu je izgrađena carska palata, žitnica, javna kupatila, kovanica novca, hipodrom i niz drugih građevina.

U gradu je brzo napredovalo hrišćanstvo koje je dalo nekoliko svetaca Irineja, prvog episkopa, Anastaziju i Dimitrija po kome će kasnije naselje dobiti ime.

Napadi varvara u V veku uništili su Sirmium. Prvo su to učinili Huni, a zatim posle kraćeg oporavka naselje su definitivno 582. godine razorili Avari. Prošlo je više vekova do obnove naselja pod novim imenom.



U Sirmijum je doputovao,posle raspeca Isusa Hrista, Sv,Apostol Anderej Prvozvani,Sv Apostola Petra brat,jedan od dvanaest Hristovih ucenika.

Smatra se da je on upravo prvi među Srbima poceo siriti hrišćanstvo i da je on osnovao Sirmiumsku Arhiepiskopiju, koja kasnije u 6 veku prenesena u Solin, Ova arhiepiskopija bila je jednaka po svemu sa Rimskom Arhiepiskopijom.

Smatra se da je Sv Apostol Andrej Prvozvani prvi srpski arhiepiskop.

Историски извори које поседује католичка црква у Ватикану тврде да је прву хришћанску заједницу на тлу европског континента у Сремској Митровици тадашњем Сирмиуму формирао сам Св.Апсотол Петар.

http://www.newadvent.org/cathen/14027b.htm

Sirmijum , današnja Sremska Mitrovica je dakle bio jedan od najvažnijih ranohrišćanskih centara Srbije , neraskidivo povezan sa progonima hrišćana i mučenikom svetim Dimitrijem. Zahvaljujući praktičnosti rimske uprave, za većinu događaja u Carstvu doznajemo iz zvaničnih sudskih i administrativnih spisa; o događajima vezanim za progone hrišćana, rimski prokuratori i njihovi potčinjeni vodili su zvanične zapisnike sa sudskih procesa - takav je slučaj i sa stradanjem većine sirmijumskih mučenika, uključujući i Dimitrija.


FRUŠKOGORSKI KAMENORESCI !


Najveći sirmijumski progon hrišćana dogodio se u prvoj deceniji III veka, a jedan anonimni savremenik ih je opisao ovim rečima:“26. februara 305. g. pogubljena su 72 hrišćana, 28. i 30. marta 305. g. njih 50, u julu, iste godine 30, a u avgustu 308. g. preko 200 hrišćana“. Jedna od najpoznatijih priča o stradanju hrišćanskih mučenika u Sirmijumu je ona o četvorici fruškogorskih kamenorezaca, u zapadnoj Evropi, poznata kao Pasio sanctorum ljuatuor coronatorum, sačuvana u mnogobrojnim rukopisima, koji se danas nalaze u Vatikanu, Veroni, Bernu i Minhenu; na ovu temu postoje i drugi spisi, među kojima je i jedan grčki, iz XII veka.

Legenda kaže da je imperator Dioklecijan imao velike kamenolome na Fruškoj gori koji su, za palate, trgove, hramove i druge građevine, u Sirmijumu i širom Srema, davali kvalitetan kamen: crveni porfir i jednu vrstu mermera, sličnu mermeru sa Tasosa. U jednom obilasku kamenoloma, dopala mu se jedna vrsta crvenog porfira, pa je naredio da radnici i majstori isklešu kip boga Sunca sa četiri konja i to samo od jednog jedinog monolita. I nadzornici i radnici, njih 627 na broju, našli su se u priličnoj nevolji, jer je bilo teško pronaći tako veliku i bogatu žicu kamena. Ali, među radnicima su bila i četiri potajna hrišćanina (Klaudije, Kastorije, Simpronijan, Nikostrat), kojima se pridružio i mlađi pomoćnik Simplicije; oni su, uzdajući se u svoju veru, brzo pronašli odgovarajući blok i savršeno i precizno izradili poručeni kip, visok 25 stopa (7,5 m).



POGUBLJENJE SIRMIJUMSKOG EPISKOPA !!!


Zvanični zapisnik je registrovao i mučeničku smrt đakona Dimitrija, koji je pogubljen 9. aprila 304. g, zajedno sa pet devojaka. Nakon tri dana, pogubljen je i najčuveniji sirmijumski episkop, Irinej, naslednik episkopske stolice koju je osnovao sveti apostol Petar
Dioklecijan je bio zadovoljan obavljenim poslom i podelio je radnicima bogate darove. Usput, naredio je da se na mestu kamenoloma, tzv. Debelom bregu, sagradi jedan hram i u njega smesti pozlaćeni kip boga Sunca.

Ista grupa dobila je zadatak da izradi kamene stubove i kapitele za hram, školjke za česmu i bazen, ukrašen umetničkim statuama. Kad je car video gotova dela, obradovao se i, očaran njihovom lepotom, rekao:“Srećan sam što ste tako vešti, ali zašto niste izradili, kako sam zapovedio, bistu Eskulapa, boga svakog zdravlja?“ Uz Eskulapov kip, imperator je naručio i lavove, orlove, jelene i mnoge druge životinje. Kamenoresci su se dali na posao i za četiri meseca izradili sve osim Eskulapa. Pred dolazak cara, svi kipovi su bili poređani na jednom polju. Okružen radnicima i nadzornicima, Dioklecijan je uzalud tražio boga zdravlja, a tada su mu nadzornici, već ljubomorni na uspehe hrišćanske grupe, otkrili njihovu tajnu. Isprva je car pokazao veliku blagost, očekujući da će se hrišćani pokoriti njegovim zahtevima, ali je kasnije, iznenađen njihovom upornošću, a podstican od nadzornika, naredio da moraju javno prineti žrtvu bogu Sunca, prema starom običaju, ili će biti umoreni teškim mukama.


ZAŠTITNICI SLOBODNIH ZIDARA !


U srednjem veku, kamenoresci iz Sirmijuma uživali su veliku slavu. NJima su bile posvećene mnoge crkve u Engleskoj, Belgiji, Francuskoj i Italiji. Udruženja kamenorezaca smatrala su ih svojim zaštitnicima i to poštovanje se u nekim zemljama održalo do današnjih dana. U Rimu, Firenci, Arecu i drugim mestima nalaze se njihovi likovi na kamenim spomenicima, gde su prikazani kao patroni kamenorezačke veštine. Potom su postali zaštitnici slobodnih zidara, naročito u Engleskoj.

Kad nisu pomogla nikakva nagovaranja, klesari su išibani i zatvoreni u olovne sanduke. Sanduci su bačeni u reku Savu. Kasnije su sirmijumski vernici izvadili sanduke i položili ih u martirijum, koji se nalazio na tadašnjoj adi Karbonariji; sada je to lokalitet Širingrada, u Mačvanskoj Mitrovici.

Zvanični zapisnik je registrovao i mučeničku smrt đakona Dimitrija, koji je pogubljen 9. aprila 304. g, zajedno sa pet devojaka. Nakon tri dana, pogubljen je i najčuveniji sirmijumski episkop, Irinej, naslednik episkopske stolice koju je osnovao sveti apostol Petar, postavljajući svog učenika Epeneta za prvog sirmijumskog episkopa. Sveti Dimitrije pogubljen je na Artemidinom mostu (Artemida, srpska Lužica-Lygodesma), posle uzaludnog ubeđivanja gradskog dekuriona Proba, koji nije mogao da gleda stradanje mladih ljudi, da Dimitrije prinese žrtvu Jupiteru, odbaci hrišćansku doktrinu i, kao da ništa nije bilo, mirno ode kući. Dimitrije je hladno odbio dekurionovu ponudu i krenuo prema dželatu na sredini mosta, gde mu je ovaj, jednim potezom, odrubio glavu. Ovo je, što je vrlo važno, jedinstven spomen hrišćanskog mučenika Dimitrija u svim rimskim i ranohrišćanskim spisima.


SIRMIJUM - PRESTONICA NA SAVI !!!



U Sirmijumu su mnoge osude protiv hrišćana bile izvršavane na Artemidinom mostu; drugo mesto bio je veličanstveni hipodrom. U spisu Pasio sancti Demetrii navodi se da je Nestor, prijatelj Sv. Dimitrija, pobedio gladijatora Laja (Lyaos), omiljenog borca cara Maksimijana - Herkula, baš na mestu hipodroma, mada se u Žitiju Dimitrijevom kao mesto borbe pominje solunski otvoreni teatar. Hipodrom u Sirmijumu, koji ima istaknuto mesto u ranohrišćanskim spisima, bio je širok 100, a dugačak 521 m, što je približno dimenzijama Kaligulinog Cirkusa Maksimusa, kapaciteta 100.000 mesta. Na osnovu veličine sirmijumskog hipodroma lako možemo uvideti značaj i veličinu ovoga grada. Da grad nije imao značaja, čemu i kome bi Carstvo zidalo cirkus ovolikog gledališnog kapaciteta?!

PREĆUTKIVANJE ISTORIJE !

Istorijski je prećutan (iz razloga znanih samo „minhensko-bečkim specijalcima“), krucijalni značaj Sirmijuma - antičkog grada u hrišćanskom svetu i ranohrišćanskog centra. Pošto je grad, pre osnivanja Konstantinopolja, zauzimao ravnopravno mesto sa Rimom u hrišćanskoj hijerarhiji, možemo pretpostaviti kakav je značaj tada zauzimao rimski episkop - onda samo episkop grada Rima (čak nije nosio ni titulu mitropolita); na Nikejskom saboru, sirmijumski episkop je potpisan kao mitropolit: Dominius metropolitanus.

Istraživanja su utvrdila da je hipodrom u Sirmijumu bio drugi po veličini sportski objekat u Rimskom carstvu. Međunarodna arheološka ekipa, sastavljena od stručnjaka Muzeja „Srem“ i Instituta „Smitsonijan i Denison“ (SAD), otkrila je ostatke hipodroma, prostora za gledaoce (tribine), trkačke staze i centralne spine ukrašene egipatskim obeliskom, koji je otkriven 1939. g. Datiranje hipodroma je vrlo precizno utvrđeno u vreme vladavine imperatora Licinija, negde oko 313. g. Međutim, postoje i neka otkrića koja Liciniju samo pripisuju obnovu i dogradnju hipodroma, a sam početak radova smeštaju u vreme cara Galerija, tetrarhijskog vladara, kojem je Sirmijum bio prestonica. Ovo, relativno kasno datiranje, ne znači da Sirmijum nije imao prostor za igre i ranije; na stubu cara Trajana u Rimu istraživači (S. Frer i F. Leper) su utvrdili da na jednom reljefu postoji karta Sirmijuma i njegove ratne luke, a na periferiji utvrđenja je prikazan veliki amfiteatar. Tome u prilog govore i scene na rimskim opekama i kamenim spomenicima, pronađene u Sremskoj Mitrovici, koje prikazuju gladijatore i njihove borbe

На нашим просторима настала је модерна хришћанска Црква, тврди протојереј др Радомир В. Поповић, професор Богословског факултета, и открива:


АПОСТОЛИ СУ ПРОПОВЕДАЛИ У СРБИЈИ

Мало ко у Србији зна да су хришћанство на овај простор донели свети апостоли Павле и Андреја (брат светог Петра) и њихови ученици, само тридесетак година након што је Христос распет на брду Голгота. Нова религија проширила се муњевито Илириком, данашњим Балканским полуострвом, од обала Средоземног мора до Подунавља, а одатле је освојила цео Стари континент.

Тада је Балкан био област нових и великих градова римске империје, изграђених крај најважнијих путева, простор на коме је цветала привреда и укрштале се културе Европе, Азије и северне Африке. Овде се одиграла и кључна битка античког и хришћанског света, каже протојереј др Радомир В. Поповић, професор Опште историје хришћанске цркве на Богословском факултету у Београду.

- Током прва три века овде долази до невидљивог судара античке културе са хришћанством. Нова ера на Балкану стасава и коначно надвладава грчко-римску традицију, а поред писаних трагова, о томе сведоче многобројна овдашња археолошка открића и истраживања у која су укључени и светски научници. На жалост, наша држава не уме да презентује свету сведочанства која показују да је хришћанство овде дошло са Христовим апостолима, још у 1. веку - каже др Поповић.

Балканско полуострво, на крајњем југоистоку Европе, омеђено реком Савом, Егејским, Црним и Јадранским морем, дало је човечанству два камена темељца: хеленизам и хришћанство.

- У Новом завету налазимо обавештења о томе да је апостол Павле, са сарадницима и ученицима, средином 1. века проповедао нову веру на Балканском полуострву. Непосредно после оснивања првих хришћанских општина у Светој земљи и неколико градова мале Азије, хришћанство је веома снажно запљуснуло Балкан, одакле се ширило на Запад - каже др Поповић.

Црквена историја оскудева у детаљним подацима о кретању првих мисионара, а путеве ширења вере све чешће откривају материјални трагови добијени археолошким истраживањима.

Прича о хришћанству у Европи, према црквеном предању, почиње другим мисионарским путовањем апостола Павла. Из града Антиохије он је, око 50. године наше ере, кренуо са сапутницима, Силом и Тимотејем, проповедајући нову веру по градовима у малој Азији све до Троаде, лучке вароши недалеко од античке Троје.

Иако мисионари нису намеравали да пређу мореуз Хелеспонт (Дарданели), који их је делио од Европе, сан апостола Павла одлучио је другачије.

- Свети апостол Лука у јеванђеју каже да је Павле у сну имао чудесно виђење, човека који га је молио да дође у македонију и помогне тамношњем свету. Хришћански мисионари схватили су то као божију промисао. Заједно са лекаром Луком, који им се придружио, бродом су прешли у Неаполис и тада први пут ступили на европско тло - каже др Поповић.

Следећа мисионарска станица био је град Филипи, крај великог пута Виа Егнатиа, идеално место за оснивање хришћанске општине која ће регрутовати нове мисионаре.

- У делима апостолским каже се дас је свети Павле "јеванђељем напунио све замље од Јерусалима до Илирика" (област западног Илирика је данашња Србија). Забележено је да је његов сарадник, апостол Андроник, мисионари у подунавским и посавским градовима и на крају постаје епископ у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Стварање епископије већ у 1. веку указује да се нова вера ширила невероватном брзином - истиче др Поповић.


ЛЕГИОНАРИ ШИРИЛИ ХРИШЋАНСТВО

Са грчке обале хришћански мисионари, ученици апостола Павла, кренули су освајање централног Балкана долином Вардара и Мораве, а циљ су им били пре свега градови у Подунављу, у Горњој Мезији. даље су се ширили у провинцију Панонију и долином Саве у Далмацију. Друга стаза хришћанства водила је од ушћа у Црно море узводно, уз Дунав:

- По веома старом предању, свети Андреј првозвани, брат апостола Петра, проповедао је јеванђеље у Малој Азији, а на тло Европе ступио је у Византу (касније Константинопољу). Пут је наставио кроз Тракију (данашња Бугарска и источна Србија) и Подунавље, одакле је отишао у данашњу Грчку, да би на крају стигао до Крима и Кавказа. Нова вера ширила се коридорима на којима се одвијала трговина, кретала војска и обављала административна и државна римска управа.

Црквена историја бележи податке о првим хришћанским заједницама искључиво у већим урбаним целинама, а наука хришћанство се због тога зове "религијом градова". Нову веру, насупрот увреженим предрасудама, нису прихватали само убоги робови, већ и слободни грађани, римски државни чиновници, интелектуалци, војници. Њих на Балкану, у 1. и почетком 2. века, највише има у новим, великим градовима: Сирмијуму (Сремска Митровица), Сингидунуму (Београд), Виминацијуму (Стари Костолац), Наису (Ниш), Ремизијани (Бела Паланка) и Хореум Маргуму (Ћуприја), подигнутим крај путева у долинама Мораве, Саве и Дунава.

- Увек се поставља питање, како се хришћанство ширило, како је практично улазило у грчко-римски свет у 1. и 2. веку? Како је успело да потисне стару културу и веровања? Вера се преносила непосредним контактом, а правник и интелктуалац Тертулијан, и сам хришћанин, даје слику Рима у 2. веку: "Ми (хришћани) живимо у овом свету са вама, посећујемо ваш форум, пијаце, купатила, продавнице, гостионице. Са вама пловимо, служимо као војници, обрађујемо земљу, тргујемо..."- наводи др Поповић.

После првих апостола, хришћанство је по Балкану, а затим и даље, ширио сваки одушевљени припадник нове вере. Најуспешнији мисионари добровољци били су трговци, лекари и нарочито војници!

- Најстарији помен хришћана у Илирику потиче из 2. века када је цар Марко Аурелије овде водио рат против племена Квади са легијом 12. Фулмината, у којој је било много војника из блискоисточних провинција. Црквена историја бележи да је после молитве легионара хришћана настала велика бура и поплава, која је допринела победи римске војске - каже др Поповић.

Легије које ратују са краја на крај царства шире блискоисточне религије у Подунавље, које је постало најважнија граница царства. Исти војници постављају и скидају императоре са трона.

- Дунавски лимес бранио се низом утврђења дуж реке, све до Црног мора, која се непрестано попуљавају војницима који су или регрутовани на Истоку, или су тамо ратовали. Многи од њих били су хришћани и доносили су нову веру у велике и тада врло значајне подунавске градове. Дунавске легије доносиле су пресудне одлуке за Рим изласавајући низ "војничких" царева са Балкана : Септимија Севера, Деција Трајана, Клаудија, Грацијана, Аурелијана, Валентинијана, Проба, Диоклецијана. И први хришћански владари Константин Велики и Лициније потичу из Илирика, а касније и Јустин и Јустинијан - каже др Поповић.

Међутим, управо су војници хришћани страдали први, када би религиозна правила претпоставили изразима лојалности према држави. Иако су проливали крв за императора, легионари који су му одбијали да му, као божанству, приносе уобичајене жртве немилосрдно су кажњавани.

- Хришћани су могли да бирају : или да принесу жртве боговима, или сигурну смрт. У Подунављу их је страдало јако много, а најпознатији су мученици из Сирмијума и Сингидунума. Нова археолошка открића показују да је хришћанских мученика било и у другим нашим градовима. Сеобе народа, често рушилачке, уништавале су њихове трагове, али много светитеља који су овде живели од 2. до 4. века још имају жив култ у цркви - каже др Поповић.

Константин Велики, први римски владар који је постао хришћански светац, родом је из Наиса (Ниша), а на престолу је наследио последњег великог хришћанског прогонитеља Галерија, рођеног у околини Зајечара. Победу над главним супарником у борби за престо остварио је после визије христограма на небу, после чега су сви легионари носили хришћанске ознаке. Константин Велики био је остварење хришћанске визије владара, датог од Бога.

Миланским едиктом, Константин је дао слободу и равноправност хришћанској вери, али ту није био крај религијским проблемима у царству, а Балкан се поново нашао у жижи сукоба, овог пута црквеног:

- Са стицањем спољне слободе хришћанства, унутар цркве јавила су се искушења, црквени расколи и јереси. Најпознатија је Аријева, из египатске Александрије, настала под утицајем класичне античке филозофије на хришћанство. Епископ Арије протеран је на Запад, у Илирик. На Балкану је стекао многе присталице међу свештенством и верницима, што је додатно закомпликовало односе у цркви.


КОНСТАНТИН СТВОРИО ПРАВОСЛАВЉЕ

Да би помирио хришћанске струје и учења, цар Константин је у граду Никеји 325. године сазвао први васељенски сабор епископа. Свети Атанасије, епископ из Александрије, близак цару Константину, био је редактор Новог завета од четири јеванђеља, какав је данас у употреби.

Међутим, владарска милост није дуго трајала:

- Свети Атанасије постао је жртва надмоћнијих аријанаца који су били врло умешни у додворавању цару Константину, који га је протерао на запад, као и јеретика Арија. Иако архиепископ, он је више од 20 година живео у прогонству, а више пута боравио је и на нашим балканским просторима.

Сукоби јереси и никејског православља настављали су се из године у годину, у свакодневном животу и на васељенским саборима, који су се најчешће одржавали у балканским градовима.

После смрти императора Константина, његови наследници Констанције и Констанс састали су се у Виминацијуму са светим Атанасијем како би окончали те борбе. Организован је 343. године васељенски сабор у Седики (Софији) тада граду који је делио западни и источни део царства.

- На сабору епископа из целог царства коначно је одлучено да се Аријева јерес одбаци и победило је никејско православље. За ову одлуку најзаслужћнији су управо утицајни епископи из Илирика, што говори да су већ у 3. веку простори Балкана били дубоко христијанизовани - истиче др Поповић.

Ипак, епископи Виминацијума, Маргуса, Сингидунума, Наиса, Сирмиујума, још годинама су проклињали и осуђивали једни друге, а некада изазивали и озбиљније сукобе. Тек је смрт Урсакија и Валента, последњих јеретичких аријанских епископа из Сингидунума, означила победу хришћанства над последњим остацима антике.

На Балкану је рођен нови свет, али најезда Хуна и каснија сеоба народа, која је опустошила градове Подунавља, заувек је променила судбину полуострва. Оно више никада није било област богатства и сретања култура, већ синоном за бојиште различитих вера.


ХРИШЋАНСТВО У СРБИЈЕ ПРЕ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА

Долине река у Горњој Мезији, римској провинцији која се налазила на простору данашње Србије, били су природни коридори који су спајали исток и запад светског царства.

- Захваљујући добро изграђеним римским саобраћајницама и лакој комуникацији мисионара са становништвом, помоћу службеног латинског или грчког језика, Балкан је био идеалан за продор нове вере. Зато није чудо што је Константин, први римски цар хришћанин, потекао баш одавде, из Ниша - каже др Поповић.

На налазиштима Гамзиград, Сирмијум, Наис, Јустинијана Прима, Виминацијум, Сингидунум, већ 100 година активно раде и стручњаци из САД, Француске, Немачке. Открића на овим локалитетима често су и светске сензације, али и поред тога велико богатство из ранохришћанског периода, чак и уколико се и спасе од пљачке, најчешће остаје заборављено и запуштено.

Одговорност за то, по мишљењу др Поповића, не сносе искључиво сиромашна држава и њена министарства, већ и сами научници.

- Имамо археолошке и историјске институте који се науком баве тако да је и мени, као историчару, некада тешко да разумем. То нарочито важи за истраживања антике и раног хришћанства. Док су западни научници веома заинтересовани за Србију, јер је припадала ужем простору римске империје и античког света уопште, наша јавност о томе готово ништа не зна. - каже др Поповић.

Његова неостварена идеја је да држава преузме обавезу непрекидне промоције ранохришћанске историје Србије, јер нас она, више од било чега, повезује са светом.

- Овде је хришћанство постојало и пре светог Саве, и пре Ћирила и Методија, који су Словене увели у свет вере. Наши простори су изворно хришћански, од апостола Павла до данас, непрекидно, без обзира ко је њима владао - наглашава др Поповић.