ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ

СВРХА ФОРУМА ЈЕ ДА ОКУПИ ПРИСТАЛИЦЕ ПОВРАТКА ХРИШЋАНСКЕ, ПРАВОСЛАВНЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ И ПРОМОВИСАЊЕ УДРУЖЕЊА ХСС.
 
HomeHome  PortalPortal  CalendarCalendar  FAQ/УпутствоFAQ/Упутство  ТражиТражи  Листа члановаЛиста чланова  Корисничке групеКорисничке групе  Региструј сеРегиструј се  Приступи  

Share | 
 

 Увод: Владика Николај Жички и Охридски

Go down 
АуторПорука
Петар

avatar

Posts : 215
Join date : 02.06.2009
Age : 51
Location : Тара

ПорукаНаслов: Увод: Владика Николај Жички и Охридски   Wed Jun 10, 2009 8:05 pm

Поезија, све је поезија.

Па како је све поезија и како је творац света велики поета, песници се наравно, највећма приближавају Богу, јер је њихово занимање номинално исто што и Божје. Они не испитују као што чине научници, они промичу у дела Божја и сами спонтано стварају.

Научник посматра из даљине природу и описује је, песник стаје раме уз раме са стварајућим силама и сам с њима дела. Научник је хладан и трезвен, он све хладнокрвно, са неповерењем, често цинизмом, посматра и класификује, песник је полубог, демиург, који ствара, или кроз кога Бог ствара.

Песник је надчовек, који је луда у очима обичног света, јер обичан свет не мисли о звездама, но о хлебу. Обичан свет живи од хлеба, и све друго је за њ. споредно, песник пак живи од свега другог више но од хлеба. Разлика је огромна.

Отуда није ни чудо што је обичан човек с песником непомирљив.

Отуда и гнев владике песника према „будалама”, а то је једна јака странка у свету, у чијим су очима песници луде.

„ Будалама кад би вјеровали,

Појете су покољење лудо.”

То је клевета, или бар у већини случајева то је клевета.

Поете нису једно лудо поколење, но посланици Божји, који с Богом опште, који су „ближе Бога и чудествах”, који су, да се изразимо једним старим, добрим, но немало дискредитованим језиком посредници између Бога и људи.

Поетама и кроз поете говори Бог.

Божанске тајни, тајне природе или нашег живота, то Бог открива само поетама.

„ Свемогућство светом зајном шапти.Само души пламена појете.”

Његош редуцира број песника на број пламених. А овај број је врло мален. Од Хомера до Милтона нема много великих штација, од Милтона до Његоша има их више, јер је и светски „грмен” постао већи те су више лавова из њега могли изићи.Но осим великих штација, има веома много постаја на којима се понекад понајвише пишти, звижди, дими, и на којима се путник задржава и преко своје воље, с досадом и срдњом, као увек када човек путује теретним возом. Стога путник који путује кроз светску историја треба да узме најбржи воз, који се задржава само код осветљених, пламених станица, и видеће да неће осетити досаду ни терет, задржавајући се код њих. Но зато треба бити богат. А Његош је био богат, богат умом. Његош није био један од оних несрећних људи који се зову литерални критичари, који су обавезни да се увек возе тромим, теретним возом по историји поезије, т.ј. по историји живота, и који од дуга пута и умора почну најзад себе заваравати уобразиљом, која им мале, сеоске постаје претвара у велике варошке станице, а све досаде тих малих постаја у права задовољства, достојна да се другима сугерирају. Ови људи су слични оном сужњу Дикенсовом, коме су давали само сув хлеб да једе, а он, да не би јео сув хлеб, досети се, те је од хлеба,
правио облике риба, пилића, јабука и свега онога што је желео да једе, те је то јео с „хлебом”. Његош хоће да зна само пламене поете, који су као моћна сунчана прашина.

О изванредном пореклу ових великих поета вели Његош у
Сјени Александра Пушкина:

"Над звезданим многостручним сводом .Над демоном умнога погледа.Под духовним небосклоном неба.Гдје се млада непрестано сунца.Искресана руком магическом.Општег творца сипљу ројевима.Тамо се је твој гениј зачео.И пјевања миром помазао."

За то:

"Званије је свештено појете . Глас је његов нева влијаније.
Рука свијетла руководитељ му .Дијалект му величанство творца".

Поета је прави божји свештеник, његов позив је стално величање творца, он је надахнут с висине, рођен је од Духа божја и девојке Земље.

Дух поета одрастао је или на Олимпу, окупан светлошћу и нектаром, ако се поета зове Гете, или у мрачном тартару, ако се свештеник божји зове Леопарди, или Де Вињи, или пак под тамноплавим небом као у Арабији и на погледу домовине Дантеа и Гундулића.Ако се оваплћена луча микрокозма зове Његош.

Има дакле песника блажених и неблажених, као и богова или анђела, но то овдје није главно. Главно је да има људи и песника, и да ови последњи најближе стоје творцу света, пошто се и творац света и песници занимају истим послом, поезијом.

Људи и ствари су само стихови и слогови велике васионске песме.

Песници су нешто више, они су, да, песници, а не песма, они стварају а нису само створени.Песници су једини у стању да читају јероглифе природе, они их једини читају и виде да је природа песма.

Научници виде слова, но не виде реч, они не виде шуму од дрвећа, не чују музику од појединих тонова. Научници нису песници но људи.

А бити човек није ништа особито, особито је бити песник. Знати срицати слова није никаква реткост, читати и разумевати песму света, то је реткост.

Свети Владика Николај Жички и Охридски
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://hriscanski-sabor-srbije.weebly.com/
 
Увод: Владика Николај Жички и Охридски
Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ  :: ХРИШЋАНСКО ПРОСВЕТИТЕЉСТВО :: - Хришћанска поезија-
Скочи на: