ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ

СВРХА ФОРУМА ЈЕ ДА ОКУПИ ПРИСТАЛИЦЕ ПОВРАТКА ХРИШЋАНСКЕ, ПРАВОСЛАВНЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ И ПРОМОВИСАЊЕ УДРУЖЕЊА ХСС.
 
HomeHome  PortalPortal  CalendarCalendar  FAQ/УпутствоFAQ/Упутство  ТражиТражи  Листа члановаЛиста чланова  Корисничке групеКорисничке групе  Региструј сеРегиструј се  Приступи  

Share | 
 

 НЕМА ПРОРОКА У ОТАЧАСТВУ СВОЈЕМ

Go down 
АуторПорука
Marjanovic



Posts : 9
Join date : 18.09.2009

ПорукаНаслов: НЕМА ПРОРОКА У ОТАЧАСТВУ СВОЈЕМ   Sun Sep 20, 2009 4:23 am

Бесонова Људмила Александровна
(ИДЕЈА ХРИШЋАНСКОГ СОЦИАЛИЗМА С. Н. БУЛГАКОВА)
НЕМА ПРОРОКА У ОТАЧАСТВУ СВОЈЕМ

Превела са руског језика: Марија Колунџија

Библијско-Богословски Институт св. апостола Андреја
Ostkirchliches Institut, Regensburg

Међународна конференција «Руско богословље у европском контексту: Булгаков и западна религиозно-философска мисао»

Стваралаштво С. Н. Булгакова је разгранато, многе његове идеје остају до данашњег дана непознате у отачаству, неке стичу актуелност. Једна од таквих је идеја хришћанског социализма, исказана мислиоцима у серији чланака зборника под називом «Хришћански социализам».

Сама комбинација речи «хришћански социализам» многима из нас ће се учинити парадоксалном – навикли смо да са речју «социализам» повезујемо атеизам, знамо да постоји социјализам Маркса, Енгелса и Лењина, али мало је њих који и сада, у време рушења такве врсте социјализма, не знају и не замишљају се над тим да је XX век дао више од десетак модела социјализма, и да он може бити не само атеитсички, него и религиозни, хришћански, муслимански, јудејски.

Суштина хришћанског социјализма састоји се у признању религиозног значаја безличних социјално-политичких структура. Хришћански социјализам је по суштини хришћански – осмишљена социјална етика.

Хришћански социјализам има две димензије: либералну, основану на уважавању слободе човека с подршком таквих друштвених структура, које обезбеђују ту слободу. Либерализам се овде поима као култра уважавања према спољашњој слободи човека, која не нарушава слободе других људи, и социјалну (димензију, прим. прев.), засновану на организованом старању о слабим члановима заједнице.

Као духовно-интелектуални покрет, хришћански социјализам је ницао почетком XIX века у низу земаља Западне Европе (Француској – ЛаМене, Енгкеској – Кингсли, Немачкој – Кетлер), као одговор хришћана на проблем немаштине великих социјалних група.

Учење о хришћанском социјализму С. Н. Булгакова представља јединство ове две димензије обједињено са православним поимањем улоге и суштине хришћанства. Најјарче такво поимање је изложено с његове стране у чланку «Неодложни задатак» (С.Н. Булгаков. Неотложная задача (о союзе христианской политики) / С.Н. Булгаков. Христианский социализм. – Новосибирск, 1991.).

Одбацујући идеју, сагласно с којом држава и политика постоје као фактори неотклоњиви људским силама, он указује на неопходност опредељења односа према њима и облика активног деловања на њих. Сила која је способна постићи такво дејство јесте религија, и нарочито хришћанство. То је сила која опредељује читав људски живот «од првог крика до последњег даха». «Учењем о богосинству, о апсолутној вредности људске личности, носеће образ Божији, хришћанство је утврдило непоколебљиве основе сваког ослободилачког покрета – идеал слободне личности. Идеал слободне личности и уважавање човека према човеку и треба да буде руководећом нормом хришћанске политике у области односа како политичких, тако и економских».

У вези са вишеизложеним, философ опредељује свој однос према праву чија је суштинска црта, по њему, принудни карактер његове заштите: без тога нема државе, али та црта га чини туђим хришћанству, јер државност, «сведена у својој суштини на право, јесте стихија светска, подређена и пролазна». Природни идеал хришћанства је управо слободан савез људи, обједињених љубављу у Цркви, тј. идеал безвлашћа (али у исто време и теократски: слободна теократија). Идеал Цркве, основан искључиво на наравственим (етичким) и религиозниом односима, страним било каквој принуди, јесте идеал... анархијски, и зато и не може бити остварен у друштву у ком живе не само хришћани, а и уопште, из разлога «искваерности» људи. Излаз из тога је само један: прилагати све силе од стране хришћана и Цркве како би се подчинило «државно хришћанским задацима, натерати га да служи идеалу слободе личности и општељудске љубави». Како је то могуће? Тај је задатак могуће решити путем укидања државне заштите, насиља, деспотизма и развијања самоуправљања, јавног самоопредељења, «при којем се влада, власт и друштво постепено стапају једно с другим». Какав је, заправо, облик управе у стању да постане средство за достизање хришћанског идеала друштвеног поретка? Таквим обликом он сматра федеративну демократску републику. Ипак, није важно какав ће бити облик, главно је чему ће он стремити, чему је дужан служити, а то је – заштита права личности, слободе речи, удружења и савеза (тј. општења међу људима), итд.

Какав економски поредак највише одговара решавању таквих задатака?

Капитализам свога времена он сматра неправедним, заснованом на насиљу и неправди, и због тога је истипотребно одстранити и заменити другом организацијом друштвеног живота – социјализмом и колективизмом, али не таквим који би стремио само ка спољашњем устројству односа производње и механичкој регулацији и примирењу интереса и права грађана. Потребно је установити хришћански социјализам, а не економски, при којем би заповести Христа (љубави, јединства, богочовечанства) били узведени у основу читавог, између осталог и економског, и политичког живота. Хришћанска политика треба да има за циљ општељудску еманципацију, васељенску слободу, при којој не треба да постоје разлике међу националностима, религијама, вероисповедањима, и зато у име установљења ових идеала треба да се обједине људи различитих вероисповести и конфесија: православни и католици, протестанти и старообредници, секташи и црквени, секуларни и духовни. Такво обједињење ће помоћи и у разматрању другог важног задатка: преодолевања раскола у читавом хришћанству, примирење свих који верују у Христа. «Делатност хришћанске политике треба да буде делатност међуконфесионална, и у идеји – свенародна...»

Каква је разлика међу хришћанским и атеистичким социјализмом? Имајући делимично сличне идеје (испуњавање запоести љубави лежи и у основи атеистичког социјализма), принципијелно су различити: хришћански социјализам у политици види религиозну делатност, атеистички наступа као средство ограђивања од Бога, одстрањивања из живота не само идеје о Богу, него и потребе за религијом. Царство Христа није од овог света, и зато је социјализам само форма хришћанске политике; истовремено је атеистички социјализам од овог света, и његов задатак је устројење земаљског царства; то је религија човекобожанства; хришћански је социјализам призван да оствари идеал Богочовечанства. Разликују се и етичке сврхе Богочовечанства и човекобожанства – у првом доминантно значење има идеја више правде, а у другом – идеја материјалног комфора и удобности живота, саблазан поклоњења ономе који «камење претвори у хлебове». Осим тога, вера у коначно достизање царства Божијег на земљи је туђа хришћанству, пошто она, исходећи из идеје непрекидне борбе добра и зла у свету људске греховности, сматра коначно устројство земаљског живота недостижним. «Човечанство се никада неће успокојити ни устројити на земљи, и сваки ће период имати довољно и своје бриге, и својих страдања...»

Из свега вишеизложеног следе изводи, који представљају политичку платформу хришћанске политике:

У политичкој области области неопходна је озакоњена гаранција природних, неотуђивих права личности; «једнакост свих пред законом, без обзира на националност, религију, сталеж, имовни статус; слобода савести и вероисповедања»... (између осталог, православна Црква заједно са другим верским заједницама се ослобађа државног старања и свог положаја «господствујуће» и добија пуну унутрашњу аутономију и право устројства сагласно са црквеним канонима. Питање о црквеној имовини у току прелазног времена треба да се разјасни од стране компетентне комисије представника Цркве... у будућности је потребно остварити потпуно одвајање Цркве од државе у погледу издржавања или ставки прихода, итд.). Даље, грађанима је потребно гарантовати слободу усмене и писмене речи, право удруживања, савеза, неприкосновеност личности, слободу кретања, право да могу бити притворени само на основу суда.

Питање о државном поглавару, изборном или наследном, С.Н. Булгаков опредељује као другостепено, али неопходном својином конституције хришћанског социјализма треба да буде локално самоуправљање... «на начелима свеопштег, равноправног, изравног и тајног гласања, и национална аутономија, чија се граница опредељује фактичким условима, историјским односима и вољом народа». Насилну русификацију и окупацију против воље народа сматрао је недопустивим грехом за хришћанску државу. У тој платформи, Булгаков је изложио и основне принципе устројства економског живота, и социјално питање отклањања класне неправде, постојеће у капитализму, и питања просвете.

На такав начин, идеја хришћанског социјализма по својој суштини садржи призив за обједињење саборног духа Цркве, православља са политичким, економским, социјалним устројством друштва, супротстављање «безбожности» социјализма са његовом равнодушношћу према човеку «надахнућем љубави и социјалне једнакости» хришћанског социјализма.

Идеје С.Н. Булгакова су остале непознате у нашој отаџбини, али су имале утицај како на западну философску мисао, тако и на отаџбинску. Преживиевши епоху краха «комунистичких идеала», добивши слободе политичке и економске, и даље лутамо у потрази за духовним идеалима, без којих је, очигледно, немогућ било какав препород Русије. Све већи број мислећих људи се окреће религији као идеологији која је способна да снабде изгубљено и полако «дивљајуће» друштво вечним вредностима, неподложним корозији и способним за делатност у свакодневном сазнању маса. Појавили су се и идејни наследници С.Н. Булгакова у савременој Русији – хришћанско-демократски савез, који је постао познат на светском нивоу (јесени 1989. примљен је у Интернационалу хришћанске демократије – организацију која обједињује више од педесет хришћанско-демократских странака).

Идеја социјализма, у основи којег лежи «надахнуће љубави и социјалне једнакости», социјализма «хришћанског», може постати потоказна нит у потрази савремене Руске државе за идеалом друштвеног устројства.

http://www.hriscanskedemokrate.org/tekstovi/post/title/%D0%9D%D0%95%D0%9C%D0%90-%D0%9F%D0%A0%D0%9E%D0%A0%D0%9E%D0%9A%D0%90-%D0%A3-%D0%9E%D0%A2%D0%90%D0%A7%D0%90%D0%A1%D0%A2%D0%92%D0%A3-%D0%A1%D0%92%D0%9E%D0%88%D0%95%D0%9C
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
 
НЕМА ПРОРОКА У ОТАЧАСТВУ СВОЈЕМ
Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ  :: ХРИШЋАНСТВО/ДРЖАВА/ДРУШТВЕНО УРЕЋЕЊЕ :: - Хришћани и друштвено урећење-
Скочи на: