ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ

СВРХА ФОРУМА ЈЕ ДА ОКУПИ ПРИСТАЛИЦЕ ПОВРАТКА ХРИШЋАНСКЕ, ПРАВОСЛАВНЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ И ПРОМОВИСАЊЕ УДРУЖЕЊА ХСС.
 
HomeHome  PortalPortal  CalendarCalendar  FAQ/УпутствоFAQ/Упутство  ТражиТражи  Листа члановаЛиста чланова  Корисничке групеКорисничке групе  Региструј сеРегиструј се  Приступи  

Share | 
 

 Република Свете Софије

Go down 
АуторПорука
Marjanovic



Posts : 9
Join date : 18.09.2009

ПорукаНаслов: Република Свете Софије   Fri Sep 18, 2009 4:34 pm

Георгиј Петрович Федотов
Превела са руског Олга Јокић
Република Свете Софије

Извор: «Народная правда», Њујорк, 1950, № 11-12
http://www.yabloko.ru/Themes/History/Fedot/fedot-8.html

Године 1917. у Русији је пала последња самодржавна монархија православног Истока. Њена претходница и недостижни узор, Византија, страдала је још 1453. године. Сада већ нема ниједне православне државе са самодржавно-теократском идеологијом. На Балкану се утврдила атеистичка тиранија најновијег типа, са изузетком Грчке, малог острва конституционе слободе која је преживела од XIX века. Али, иако су пропала сва самодржавна царства, није страдала њихова идеја коју следе малобројни, али страсни следбеници. Приметно је да је у Русији са последњим трагичним царствовањем византијска теократска свест преживела свој мрачни процват. Монархија је желела да буде не само неограничена, као западни апсолутизам који је већ отишао у историју. Она је хтела да буде живи носилац воље Божије на земљи, средиште васељенске православне цркве – једном речју, теократија. Таква је била свест најнесрећнијег цара, царице и целог низа црквених делатника: митр. Антонија, еп. Теофила, Хермогена и других. После револуције је Карловачки сабор 1931. године учврстио тај теократски „догмат“, истина, више под утицајем мирјана: нема цркве без цара, и то цара самодржавног. И сада се, не само у црквеним, већ и у световним листовима у емиграцији, срећу покушаји повезивања живог и вечног организма цркве са политичким мртвацем, са авети страдале Византије.

Овде није место да улазимо у богословске спорове са заступницима тих теорија. Ја бих желео да ширем кругу читалаца предложим једну врсту историјске информације која показује, као прво, да је православна црква могла живети вековима без цара, и, као друго, да је она могла да живи у републици, и да је управо у једној од република она остварила теократију која је паралелна монархистичкој теократији.

Реч је о нама блиским стварима, о нашој сопственој отаџбини. Несрећа је само у томе што су доминантни токови руске историографије, па чак и оне либералне (Соловјов, Кључевскиј), толико били загушени појмом „московског царства“ као творца Руске Империје, да је Москва собом засенила целих пет претходних векова древног живота, који су неупоредиво богатији културом и духовним животом.

Као што је познато, крунисање великог кнеза московског догодило се тек у XVI веку (1547). Некада је Василиј I, син Донског, говорио: „Ми имамо цркву, али немамо цара“. И иако га је патријарх Константинопољски поучавао: „Немогуће је имати цркву, а немати цара“, - оваква византијска тачка гледишта нашла је мало присталица у Русији. Заправо, по византијској теорији васељенског царства, сви хришћани света морају бити поданици једног цара. Сви православни народи били би његови вазали. Руски кнезови имали су звање стољника византијског двора. Јасно је да се у Русији нису слагали са тим теоријама, понижавајућим за националну свест, и ниједан грчки митрополит их није могао у Русији озбиљно спроводити. За наше претке грчки цар био је само идеални центар хришћанског света, као што је грчки (немачки) император „остајао такав за Француску и Енглеску. Са друге стране, нико други није могао да претендује на његово место.“ Иако је литургика цркве била прожета византијским теократским идејама, чији одјеци су се чули и у црквеним поукама, ниједан од руских кнежева није претендовао на самодржавну власт. Кнез је био ограничен разноразним друштвеним снагама: већем, бојарством, епископима. За цркву је тај положај стварао превелику предност, посебно духовну, да би она пожелела да разруши сопствену слободу. Епископ, увређен од стране кнеза, тужио га је код митрополита Кијевског. Кијевски митрополит, проглашен у Византији, био је подређен само патријарху константинопољском. Зато је он, не играјући активну улогу у политици, стајао високо над регионалним силама, чак и над кнезом. Није тек тако један од митрополита XII века могао кијевском кнезу рећи: „Ми смо постављени да вас спречимо у крвопролићу“.

Односи између цркве и државе у Великом Новгороду, били су другачији него у кнежевским властима.

Али, пре свега, треба одбацити уврежену представу да је Новгород само један град, са својим округом, и да, самим тим, говорећи о Русији, можемо прећутати његову специфичну судбину. Територија Новгорода била је огромна: под његовом влашћу и правилима живела је цела Северна Русија, све до Урала, чак захватајући и део Сибира. Чак и након што је Москва прогутала собом све кнежевске земље, власт Новгорода је била шира од њене. Истина, велики део тих земаља биле су пустаре, шуме и тундре насељене људима који нису руског порекла, а на овим просторима постојали су засеоци руских колониста. Али, на Западу је Новгороду припадало немало значајних градова: Торжок, Ладога, Стараја Руса, па чак и сам Псков. Овде су изникли и најпознатији руски манастири: Валаам, Соловки, Кирилов, Ферапонтов на Белом језеру. У историји руске уметности средњег века (конкретно, XIII–XV), Новгороду припада прво место. Овде се формирао и у најчистијем облику сачувао великоруски тип, далеко од Татара и кметовског ропства. Овде и сада фолклористи налазе најбоље песме и билине, старе костиме и најинтересантније споменике сеоске архитектуре. И, коначно, Новгород је трговао са Ганзом, и био је главни прозор Русије у Европу. Градећи поново тај прозор, цар Петар је био свестан да он враћа Русију на старе новгородске границе. Новгородски кнез Александар, који је победио Швеђане и Немце, мора бити анђео нове западњачке Империје.

Речју, Новгород није неуобичајена појава у историји руског живота, већ најрускија појава у њему – најчистији од татарских примеса, Новгород као да је скривао у себи могућности будућег слободног и културног развитка.

Да ли је Новгород био република? Да, макар у току три ипо века своје историје (XII–XV). Постојање кнежевске власти у Новгороду не сме нас заварати. Од тренутка када се фактички прекинуло политичко јединство Русије, од пада Кијевске монархије, до смрти Владимира Мономаха (1125), кнежевска власт у Новгороду није била ни наследна ни доживотна. У било које време народно веће могло је кнезу „показати врата из града“. Са друге стране, кнез не само да није био потпуни господар у Новгороду, већ није био чак ни главна личност у његовој администрацији. Главни значај кнежева био је војне природе; он је био привремени начелник оружаних снага. Али је и то војно началство делио са тисјацкима. Као судија, он је делио власт са намесником и осталима. Он чак није био ни номинална глава града-државе. Нису се у његово име писала документа, нити закључивали уговори. Позван од стране већа, без династијских права, слично као у италијанским средњовековним републикама, кнез се лако укључивао у систем републичких власти, „господе“ која је Новгородом управљала. Самим тим, Новгород је заиста био, током векова, фактичка република, или, како сматра Костомаров, народновлашће.

Истина, од краја XVI века Новгород је престао да произвољно изабира и мења своје кнежеве. Велики кнез Московски се већ по своме положају признавао и као Новгородски кнез. Али то није увећавало његова права и власти на новгородској територији. Како није живео у Новгороду, представљао га је намесник којем су били довољни строго одређени приходи и јурисдикција. За Новгород је било погодно што је његов војни заштитник био најјачи кнез великоруске државе. И, главно – мирни односи са њим обезбеђивали су несметане трговинске везе са „низијском“ Русијом. Без довожења жита са југа, Новгород не би могао постојати.

Сви знају да је пуноћа власти у Новгородској републици припадала већу, или скупу свих слободних грађана. Веће је бирало своју власт, не искључујући архиепископа, контролисало ју је и судило. То је била права, односно, не представничка демократија, као што је то било у републикама античког света. Само онај који је учествовао у народним окупљањима, могао је да оствари политичка права. Житељи једног града управљали су огромном територијом. То је била слаба тачка у републичком строју и Атине и Рима. „Агора“ и „Форум“ нису могли управљати империјама.

Али, кад се говори о Новгороду, обично се преувеличавају неред и неорганизованост управљања већа. Ми мало знамо о нормалном току послова. Летописи говоре само о његовом нарушавању. Традиционалне слике борбе на Волховском мосту биле су прилично ретки изузеци. У већини случајева, „владикама“ је успевало да помире супротстављене стране, све до ивице крвопролића. И, најважније, заборавља се о постојању „господе“, горње палате која руководи свим текућим питањима и која припрема најважније одлуке за веће. Та палата се састојала од људи у чину, које одабира веће, и који су или још увек у чину („степени“) или су некада били; председник палате није кнез, већ архиепископ. Веома је могуће да се рад народног већа тешко уклапао у форму. Борба партија лако је прелазила у међусобне сукобе. Али, то је уобичајена цена коју демократија мора платити за слободу. Кнежевске борбе на остатку руске земље пролиле су више крви и суза него борба на Волховском мосту. И, коначно, за све векове постојања Новгорода, у његовим редовима се никада није пролило толико невине крви, као за неколико дана посете Грозног 1570. године.

Али, вратимо се новгородској влади. Не примећујемо узалуд да је Саветом Господе председовао архиепископ. Суштински, он је био „председник“ републике, ако тражимо савремену аналогију. Посадник је био први министар, глава победничке партије. Владика је стајао изнад партије и изражавао јединство републике. Да би његову независност учинили реалном, кандидати, одабрани од стране већа, користили су жребање. Три жреба на престолу Софијске катедрале символизовали су Божанску вољу у судбини града-државе. У политичкој символици Великог Новгорода, његов суверен, носилац врховне власти, била је сама Света Софија. Света Софија није била само име читаве помесне новгородске цркве, као што се изражавало у формули: „Света Саборна и апостолска црква Свете Софије“. Не, то је било име саме републике, и у то посвећено име су се писали уговори и свечане грамате, њој су заклетву доносили кнежеви и власти. Она се сматрала господарицом новгородских земаља, посебно црквених („дом Свете Софије“). У њој је народна воља нашла себи небески символ, слободан од каприцне променљивости расположења маса. Није само у Новгороду средњовековна демократија остваривала себе посредством небеским символа. На исту појаву налазимо и у градским републикама Италије. Милано је био град св. Амвросија, Фиренца – Јована Крститеља. Не треба тражити међусобне утицаје Италије и Новгорода. Али, општа теократска свест која жуди за религиозним освећењем политичког живота, имало је сличне форме и у католичкој и православној средњовековној републици.

Шта је Света Софија, или ко је она? – на то питање тешко да је одговор знао сваки новгородац, или сви из месног клира. Новгород, град који је толико дао руској уметности, није оставио богословске радове. По томе се није разликовао од других крајева средњовековне Русије. Новгородска катедрала је добила име у XI веку, по имену Кијевског и Константинопољског храма. Грци-епископи су, наравно, знали да је Софија, Премудрост Божија, заправо једно од имена за Христа. Знали су то и ученији руски људи. На крају крајева, у неким руским рукописима среће се такво објашњење. Али, у свим познатим случајевима заклетви, новгородци целивају икону Богородице. То нас доводи на помисао да, као прво, у средњем веку није постојао познати иконографски тип св. Софије у виду огњеног анђела, и, као друго, да је у Новгороду јачало богородично или женско поимање Софије, које је претходило идеји Софије код савремених руских богослова из школе Вл. Соловјова.

Како год да су новгородци представљали св. Софију, она је била владичица и покровитељка града и државе. На земљи ју је представљао свенародно изабрани архиепископ. Као истински председник републике, он је у својим рукама имао огромну материјалну и, чак, војну силу. «Дом св. Софије» био је највећа газдинска јединица у Новгороду, а «владичин пук» - већи део грађанског воинства. У XI веку новгородци су улагали велике напоре да своју цркву учине потпуно независном од Москве. Ипак, патријарх Константинопољски није се сагласио са поделом руске митрополије. Углавном су привилегије митрополита Московског већим делом подразумевале новчане глобе, које је слао црквени суд. Самог митрополита трудили су се да држе даље од Новгорода. Ако су односи са Москвом постајали све затегнутији (као што је то било у XV веку), постојала је и могућност поставке архиепископа, независно од Москве. Хиротонисање се могло добити од православног митрополита Западне Русије, у Литванији. Тако је био постављен св. Јевфимиј, један од најбољих новгородских владика.

Често говоре да архиепископ, изабран на већу, није имао довољну независност и да је могао бити сведен са свог места, као и последник и кнез. Ипак, чињенице не потврђују ову теорију. У читавој историји новгородске цркве ми видимо један „смутни период“, две деценије на самом почетку XIII века, када су се заоштриле борбе суздаљске и патриотске партије. Тада су архиепископи обеју страна више пута морали да напусте своју катедру, и да се поново на њу враћају. Али, то су били изузеци. Слобода личности лако се могла гушити у средњовековним теократским републикама. Али, слобода цркве била је, свакако, боље очувана у Новгородској републици него у самодржавној Москви, где је удаљење митрополита од стране великог кнеза и цара у XV веку било више правило, неголи изузетак.

Али, Новгородске владике су штитиле не само слободу цркве, већ и слободу „града“, т.ј. републике. Житија последњих светих архиепископа Јевфимија и Јоне, уочи пада Новгорода, такође сведоче о томе. Тако је Јона, већ у дубокој старости, путовао у Москву да би отклонио претњу својој домовини. Он је опомињао великог кнеза (Василија II): „Тихим очима гледај на своје поданике и не претварај слободне у робове“. У духу пророчанства он обећава наследнику (Ивану III) „слободу од Ординског цара“ – „за слободу града мога“. Ако кнез и посегне за слободом невиних људи, онда ће у сопственој деци видети „око зависти“ и раздвајање.

На несрећу, ови изрази религиозног идеала слободе у православљу нису били развијени у канонске трактате. Дух слободе остао је да живи на страницама древних летописа и, делимично, у месним култовима. Тако, чудотворна икона „Знамења“ Мајке Божије остала је заувек повезана са чудом из 1170. Године. У свести новгородаца, управо та икона је одвела коалицију кнежева, на челу са Андрејем Богољупским, у бекство, и спасила им слободу.

Икона „Знамења“ (Чуда), као и символ св. Софије, заједно са именима св. епископа новгородских Јована, Јевфимија и Јоне, остали су у новгородском сећању као религиозни симболи политичке слободе.

Историја је пресудила победу друге традиције у руској цркви и држави. Москва је постала следбеница истовремено и Византије и Златне Орде, а самодржавност царева није била само политичка чињеница, већ и религиозна доктрина, за многе скоро догмат. Али, када је историја одредила овоме крај, треба се сетити постојања још једне крупне чињенице и друге доктрине у том истом самом руском православљу. У тој традицији могу црпети надахнуће православне присталице демократске Русије. Коначно, теократији је страна наша епоха. Религиозна основа живота дубоко је пољуљана у народним масама. Свака теократија садржи у себи опасност од насиља над савешћу мањине. Одвојено, па макар и пријатељско сапостојање цркве и државе, јесте најбоље решење за данашњицу. Али, ако се окренемо у прошлост, морамо признати да је у границама источно-православног света Новгород нашао најбоље разрешење вечног питања о односима између државе и цркве.

http://www.hriscanskedemokrate.org/tekstovi/post/title/Republika-Svete-Sofije
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Петар

avatar

Posts : 215
Join date : 02.06.2009
Age : 50
Location : Тара

ПорукаНаслов: Re: Република Свете Софије   Fri Sep 18, 2009 7:30 pm

Marjanovic ::
Али, вратимо се новгородској влади. Не примећујемо узалуд да је Саветом Господе председовао архиепископ. Суштински, он је био „председник“ републике, ако тражимо савремену аналогију.

Није могуће за једног истинског следбеника Христа, хришћана, да у исто време буде Архиепископ и "председник Рапублике".

Овде се ради о очигледном покушају фалсификовања историје или неразумевања догаћаја о којима се пише.

Према савременој аналогији он је могао бити владар те области али никако председник, јер истински хришћани не прихватају титулу председника.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://hriscanski-sabor-srbije.weebly.com/
Marjanovic



Posts : 9
Join date : 18.09.2009

ПорукаНаслов: Re: Република Свете Софије   Sun Sep 20, 2009 3:56 am

Петар ::
Marjanovic ::
Али, вратимо се новгородској влади. Не примећујемо узалуд да је Саветом Господе председовао архиепископ. Суштински, он је био „председник“ републике, ако тражимо савремену аналогију.

Није могуће за једног истинског следбеника Христа, хришћана, да у исто време буде Архиепископ и "председник Рапублике".

Овде се ради о очигледном покушају фалсификовања историје или неразумевања догаћаја о којима се пише.

Према савременој аналогији он је могао бити владар те области али никако председник, јер истински хришћани не прихватају титулу председника.

Ruski istoricar Georgij Fedotov je napravio analogiju tadasnjeg uredjenja Novgoroda sa republikanskim uredjenjem kakva postoje danas i u vreme kada je pisan tekst, otud i poredjenje sa predsednikom, a stavljeni su i navodnici, kao sto se vidi u tekstu.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Петар

avatar

Posts : 215
Join date : 02.06.2009
Age : 50
Location : Тара

ПорукаНаслов: Re: Република Свете Софије   Sun Sep 20, 2009 9:36 pm

Некада је Василиј I, син Донског, говорио:

„Ми имамо цркву, али немамо цара“.

И иако га је патријарх Константинопољски поучавао:

„Немогуће је имати цркву, а немати цара“,

- оваква византијска тачка гледишта нашла је мало присталица у Русији.
______________________________

Неради се о византиској тачки гледишта већ о старо заветном од Бога даном намету људском роду . Другим речима Цар је од Бога наметнут људском роду, пре него што су постојали било какви неговештаји да ће се у будућности формирати државна творевина под називом Византија. Дакле ако је ова Црква о којој аутор овог дела пише , била део неког друштва или државе њезини су чланови морали бити под управом Цара ,осим ако се неради о некој паганској верској заједници.

1. Самуилова, поглавље 8 :



Тада се скупише све старешине Израиљеве и дођоше к Самуилу у Раму.И рекоше му:

ето, ти си остарио, а синови твоји не ходе твојим путовима:

зато постави нам цара да нам суди, као што је у свијех народа.


А Господ рече Самуилу:

послушај глас њихов, и постави им цара.

То је био почетак извршења воље Божије по питању устројства власти на овој планети .Радња се одвија 1050 година пре Христа.Ова се Божија заповест није променила до данашњих дана .

Ове библиске чињенице су ме потакле да се запитам да ли је аутор поменутог дела уопште понавао науку Божију .
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://hriscanski-sabor-srbije.weebly.com/
Sponsored content




ПорукаНаслов: Re: Република Свете Софије   

Назад на врх Go down
 
Република Свете Софије
Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ  :: ХРИШЋАНСТВО/ДРЖАВА/ДРУШТВЕНО УРЕЋЕЊЕ :: - Хришћани и друштвено урећење-
Скочи на: