Поезија Ненада Живковића

С ВЕРОМ У СРЦУ, С ВЕРОМ У БОГА

Реци, Оче, шта се скрива иза
Оног светла што ме тако мами
Смем ли да га погледам изблиза
Моћно сунце занавек изгрева
Да пркоси свеколикој тами
Та ми тама тело сагорева
Знам да љубав чини Твоје нити
На разбоју Твога вечног ткања
Ал' за мене да л' је може бити
Па да спознам разлог постојања!

Ево овде, пред делима Твојим
Желим да се повинујем смерно
Немам ноге, не могу да стојим
Ал' ме пусти да заволим мало
Да ми тело болно и чемерно
Не би дубље у амбисе пало
Подари ми топле усне жене
Једну Веру да загрлим нежно
Да доживим све топлине њене
Нека буде што је неизбежно!

Знам ја добро шта су Твоје казне
Тело пуца а душа се бори
Смишљао сам све начине разне
Да заслужим од љубави неке
Светлост таме још у мени гори
Да досегне спознаје далеке
Нема ничег до промисли Твоје
Страшна неман нагриза ми кости
Пусти Веру у наручје моје
Да је волим - Боже ми опрости!

Сањам ноћу како Веру љубим
Млеко њено испијам у даху
У сну имам што на јави губим
Ти ми снови разарају ткиво
Зар се мора живети у страху
Кад се жели једна жена живо?
Упињем се да погледам иза
Врело сунце доказ Твоје моћи
Да то сунце пољубим изблиза
Па ћу смерно у Твој бескрај поћи.

Ненад Живковић

Ненаде хвала ти на овим дивним поетским стиховима као и на учесћу на овим Форумима .Ако имаш још оваквих дивних стихова , молим те да их поставиш у ову групу Форума .

Поздрав од администратора Форума ХСС.

КЛЕТВА И ЗАКЛЕТВА

Јунаци у славу јуначкога епа
Испише по пехар Исусове крви
Златна муња небом почиње да цепа
Док жене пред кућом убрађене стоје
Снага српског бола почиње да мрви
Гробове су давно престали да броје
Утихнуше ватре, умукнуше деца
Кренуше јунаци путем свога свеца.

Зар Србија мора све дупло да плати
Косово и жито, Крајину и Босну
Мора ли се земља двапут узорати
Што јунаштво стекне, то издајство прода
Кад се семе баци у ту земљу посну
Не остане пуно од убогог рода
Утихнуше ватре, умукнуше деца
И Србија више нема свога свеца.

Дадосмо се неком узвишеном циљу
Попљувасмо славу Лазаревог штита
Одгурнусмо руком матер и дојиљу
Мала нам је била земља од давнина
У збегове српство ко у обор хита
Иза леђа оста – небо и Крајина
Утихнуше ватре, умукнуше деца
Српство и јунаци траже свога свеца.

А када га нађу у дубини бола
Када своју жртву на олтар принесу
Осташе им тада урађено пола
Јер мала је жртва док сујета вреба
Завист, љубомора, шкоде људском месу
А српско је увек тежило пут неба
Осташе нам деца цехове да плате
Заклиње их светац – Србију да схвате.